Andrija Matić: “ANAMNEZA”

„Sad je dobro”, rekao je psihijatar. „Dali smo mu dvostruku dozu. Neće se buditi narednih nekoliko sati.” Da li je činovniku Tadiju Grahovcu sada zaista dobro? U kafkijanskoj priči ANAMNEZA, pisac Andrija Matić nas vodi u jezgro sukoba između frustracija pojedinca i društvenih normi sive svakodnevice.

ANAMNEZA

Kroz moći što imaš tvoja je sloboda,
Al’ za stremnje tvoje svemir je odsutan.

Žerar de Nerval, Zlatni stihovi

„Sad je dobro”, rekao je psihijatar. „Dali smo mu dvostruku dozu. Neće se buditi narednih nekoliko sati.”
Generalni direktor gledao je ka starinskom bolničkom krevetu na kojem je spavao Tadija Grahovac, koordinator za javne nabavke. Još uvek mu je bilo teško da poveruje u ono što se desilo. Analizirao je svaku pojedinost koju su mu predočili policijski inspektori i svako slovo Grahovčeve radne biografije, koju su mu dostavili službenici iz ljudskih resursa, ali nije mogao da pronađe logično objašnjenje. Nikako mu nije išlo u glavu zbog čega je koordinator učinio tako radikalan korak. Na sastancima je delovao sasvim racionalno. Na njegov rad nikada nije stigla ni najmanja pritužba; naprotiv, uvek su ga hvalili zbog preciznosti i poštovanja discipline, naročito ljudi iz unutrašnje kontrole, koji su svakog meseca isticali da Grahovac na posao dolazi čak pola sata pre ostalih. Sekretarica je, doduše, pominjala nekakav izveštaj, nekakve cifre koje su u njemu pogrešno navedene, ali to nije mogao biti uzrok haosa koji je koordinator napravio.
„A kad se probudi? Šta ćete onda da radite?”, upitao je direktor.
„Znate i sami kakva je procedura”, odgovorio je psihijatar. „Svako koga dovede policija mora da provede kod nas barem mesec dana, da bismo uradili potrebne analize i sproveli terapiju.”
Direktor nije skidao pogled sa kreveta. I dalje je bio u neverici, jer ovaj slučaj je bio znatno ozbiljniji nego što se drugima činilo. Ako je jedan naizgled normalan, krajnje disciplinovan činovnik, bez mrlje u karijeri, mogao da napravi toliku pometnju, onda je za to sposoban i bilo ko drugi, možda čak i on sam. Zamislio je sebe kako dolazi na posao, uzima iz ormana lovačku pušku, izlazi u hodnik i nasumično ubija zaposlene. Bez ikakvog razloga. Potom ga specijalci hapse i dovode u duševnu bolnicu. Smeštaju ga pored kreveta gde sada leži Grahovčevo nepomično telo.
„A kada prođe tih mesec dana?”, upitao je uzdahnuvši.
„Onda ćemo videti”, rekao je psihijatar. „Sve zavisi od rezultata. Možda se odmah vrati na posao, a možda ostane i duže. To niko ne zna. U ovom trenutku nije moguće dati preciznu prognozu…”

*

„Zovite policiju! Brzo!”, vikao je šef obezbeđenja. „Ovaj je potpuno poludeo!”
Sada je već ceo radni kolektiv bio u hodniku; tačnije, na početku hodnika, blizu izlaznih vrata, na bezbednoj udaljenosti od kancelarije u kojoj se nalazio koordinator za javne nabavke. Svi su hteli da iz prve ruke saznaju šta se dešava. Iako se vest o koordinatorovom napadu brzo raširila među zaposlenima, iako su mnogi videli jednu koleginicu kako plačući istrčava iz njegove kancelarije, niko nije znao pravu verziju događaja. Jedni su govorili da koordinator preti samoubistvom, drugi su tvrdili da se zabarikadirao u kancelariji i uzeo još nekoliko talaca, treći su pričali da je ubio generalnog direktora, dok su četvrti na spisak likvidiranih uvrstili i šefove pojedinih sektora. U čitavom metežu jednoj starijoj gospođi je pozlilo, pa su morali da je izvedu iz hodnika. Tri devojke iz odeljenja za normativu gušile su se od plača koji je povremeno izrâstao u zajednički histerični napad. Oko njih se tiskalo desetak kolega, uglavnom starijih žena, mada se mogao videti i pokoji muškarac. Svi su nastojali da uteše uplakane devojke – neki rečima, a neki prijateljskim zagrljajem. Četvorica mladića iz opštih poslova stajala su nedaleko od ove grupe. Razgovarali su, psovali, kleli, pretili, ali ništa nisu preduzimali. Oni su, za razliku od većine kolega, koordinatora znali vrlo dobro. Par godina ranije bio im je neposredni rukovodilac. Stojeći u hodniku među gomilom uplašenih ljudi, mladići su sada pretresali scene iz tog vremena i pokušavali u njima da pronađu nagoveštaj koordinatorovog ludila. Ostali su se došaptavali, uzdisali, coktali, prevrtali očima i odmahivali rukama. U vazduhu, koji je za kratko vreme poprimio miris memljivih kancelarija, osećao se strah.
Onda se začula tutnjava na stepeništu, praćena glasnim, nerazumljivim povicima, da bi se ubrzo u hodniku pojavilo desetak pripadnika specijalne policije pod punom opremom. Na sebi su imali crne uniforme, u rukama su nosili automatsko oružje, dok su im glave bile pokrivene crnim „fantomkama”. Trebalo im je svega deset minuta da evakuišu zgradu. Postrojili su zaposlene u jednu kolonu i izveli ih napolje. Potom su se užurbano, bešumnim korakom, uputili ka kancelariji u kojoj se nalazio koordinator. Vrata su bila pritvorena. Jasno se videlo da su obijena. Specijalci su se kratko dogovarali, bez reči, koristeći prepoznatljivu gestikulaciju koju viđamo u akcionim filmovima. Nakon toga jedan specijalac je povikao:
„Gospodine Grahovac, govori vam major Popović iz policije! Smesta izađite iz prostorije! Ako to ne učinite, moraćemo da uđemo na silu! Jeste li me razumeli!? Smesta izađite napolje!”
Isprva niko nije odgovarao. Onda se začula slaba škripa vrata. Iz kancelarije je izašao jedan umoran, stariji gospodin u sivom odelu bez kravate, sa belom košuljom ispasanom iz pantalona. Ruke su mu bile podignute uvis. Na njegovom znojavom čelu počivao je, kao zalepljen, tanak pramen razbarušene kose. Nekoliko policajaca odmah ga je oborilo na pod – nije pružao otpor – dok je druga grupa ušla u kancelariju i počela da traži oružje. Kada su pronašli pištolj, policajci su mu vezali lisice i odveli ga u sedište gradskog MUP-a. Odatle su ga sproveli u duševnu bolnicu…

*

U kancelariju je tog jutra došao kao i obično – pola sata ranije. Izuzev tri spremačice i nekoliko ljudi iz obezbeđenja u zgradi nije bilo drugih zaposlenih. Seo je na svoje mesto i krenuo rukom da uključi računar, ali je on iz nekog razloga već bio uključen. Grahovac, međutim, u tome nije video ništa čudno. Imao je on da misli o mnogo važnijim stvarima. Iz torbe je izvadio pištolj i stao da ga zagleda iz svih mogućih uglova. Delovao mu je neobično, poput igračke koju je prošle godine kupio unuku za rođendan. Činilo mu se neverovatnim da njime neko može ubiti čoveka. Povremeno bi kažiprstom dodirivao okidač, ali bi ga brzo sklanjao, plašeći se da igračka slučajno može opaliti. Potom je vratio pištolj u torbu i otišao do toaleta. Zov velike nužde bio je jači od estetskog uživanja u vatrenom oružju.
Kada je koleginica sa kojom je sedeo ušla u kancelariju, Grahovac se trudio da izgleda kao i obično. Na njeno „dobro jutro, Tadija” odgovorio je „dobro jutro, Slavice”, baš kao i svakog drugog dana. Čak ju je upitao i da li se odmorila (žena se, inače, konstantno žalila da je neispavana, imala je dvoje male dece). Ali nakon nekoliko minuta, kada je koleginica uključila svoj računar i počela da pregleda veb-stranice dnevnih novina, Grahovac je izvadio pištolj iz torbe, uperio ga u nju i ozbiljnim glasom rekao:
„Ja vam se izvinjavam, Slavice, ali moram da vas uzmem za taoca. Razumećete kad se sve završi. Samo nemojte ništa da me pitate i sve će biti u redu.”
Žena je u početku bila preneražena. Gledala ga je razrogačenih očiju i ništa nije govorila. Prsti su joj, kao u nekom grču, i dalje bili na tastaturi. A onda je, suprotno njegovim očekivanjima, počela da zapomaže i na sav glas viče:
„U pomoooooć! Manijaaaaaak! Ima pištooooolj! U pomoooooć! Ljuuuudi!”
Grahovac je hitro ustao sa stolice, prišao koleginici i udario je drškom pištolja u glavu. Žena se od udarca onesvestila. Verovatno je i strah pripomogao. Za trenutak je umesto njenog lica video namrgođeno lice svoje supruge, ali je neprijatna slika brzo iščezla, te nije ni stigao da oseti nelagodnost. Zatim je otišao do vrata, zaključao ih i seo na pod, osetivši kako ga polako savladava nekakav nesvakidašnji umor.
Iz hodnika se odmah začula kakofonija sačinjena od vike, lupanja vratima, plača i užurbanih koraka. Neko je pokucao na vrata i grubim muškim glasom upitao:
„Koleginice, je l’ sve u redu? Kolega, šta se to dešava? Da li me čujete? Otvorite!”
Niko nije progovarao. Zatim je još nekoliko ljudi pokucalo i ponovilo pozive kolegama. Kako se iz kancelarije ni ovog puta niko nije oglašavao, jedan oštar, piskav glasić izneo je konkretan predlog:
„Treba razvaliti vrata.”
Usledili su usklici odobravanja. Za to vreme Tadija Grahovac je, leđima oslonjen o sto, sedeo na podu i tupo zurio u svoje vatreno oružje. Nije imao plan kako da se izvuče iz ove zbrke, niti se više sećao zbog čega je uzeo taoca, ali je ipak bio smiren. Po svemu sudeći, više nije bio sposoban za logičnu emotivnu reakciju. Povremeno ga je obuzimala i svojevrsna misaona blokada, neko čudno stanje u kojem misli nisu mogle da se formiraju, premda je neprestano pokušavao da ih proizvede. No, za razliku od misli, slike su se nesmetano stvarale. Bez reda i logičke veze, u njegovu svest su navirali prizori iz detinjstva, iz pozne mladosti, sa venčanja, sa ćerkinog osamnaestog rođendana, sa nekog sastanka u preduzeću… U glavi mu se, dakle, odigravao čitav život, ali bez smisla, bez zaključka o njegovoj svrsi ili vrednosti, već haotično, u nejednakim intervalima, kao amaterski nemi film pred ravnodušnim pogledom autističnog dečaka.
Nije se preterano uzbudio ni kada su nešto kasnije ljudi pajserom počeli da razvaljuju vrata. Slušao je čangrljanje hladnog oruđa, pucanje dotrajalog drveta, polurazumljive glasove koji su se preklapali, a na usnama mu je – verovali ili ne – carovao osmeh. U ovom stanju neljudske mirnoće sačekao je da kolege nasilno otvore vrata, a onda je, zbog nečega se grohotom smejući, ispalio jedan hitac iznad njihovih glava. To je odmah prekinulo spasilačku akciju. Ljudi su potrčali ka izlazu iz hodnika, vičući: „Bežite! Ima pištolj! Potpuno je poludeo!” No, ako je hitac iz pištolja bio prevelik zalogaj za spasioce, na Grahovčevu koleginicu delovao je stimulativno. Čim se začuo prasak, ona se probudila iz nesvesti, iskoristila koordinatorovu nepažnju i istrčala napolje. Grahovac je njen izlazak propratio još jednim pucnjem – metak je udario u plafon na hodniku i rikošetirao ko zna gde – tek toliko da pokaže da njegovim venama i dalje struji krv autentičnog srpskog džentlmena. Nakon toga je pritvorio vrata, skinuo kravatu, ispasao košulju iz pantalona, odjednom osetivši nepodnošljivu vrelinu, i ponovo seo na pod. Osmeh je i dalje bio na njegovim usnama…

*

Kući je stigao kasno uveče. Ženi je rekao da je vraćajući se s posla sreo starog prijatelja iz unutrašnjosti, pa je otišao s njim u jednu kafanu, gde je neplanirano proveo dva i po sata. Nije mogao da joj kaže da mu se bliži otkaz, da će ga možda i krivično goniti, da je zbog toga više sati lutao po Novom Beogradu želeći da pobedi očajanje. Znao je da bi takve vesti bile pogubne po njihov brak. Žena ga je ionako krivila za sve što nije valjalo i govorila mu da je nesposoban, pa bi vest o otkazu bila potvrda njenih optužbi. A možda bi, mislio je, ona zaista… Možda je već… Sa onim… Ma ne… Ali, možda bi ipak… Kao i uvek, žena mu je poverovala, mada je u njegovom glasu primetila mrzovolju. Da je ostala s njim malo duže, verovatno bi uočila još neku negativnu crtu, moguće je i da bi naslutila da se iza mrzovolje krije ozbiljan problem, ali ona je žurila kod njihove ćerke da joj pomogne oko deteta, pa nije imala vremena da analizira njegovo raspoloženje.
Kada je žena izašla iz stana, Grahovac se presvukao i stropoštao na kauč. U horizontalnom položaju – koji kod „kancelarijskih pacova” i te kako ume da podstakne kreativnost, jer donosi odmor programiranom mozgu, a telo oslobađa iz okova radne stolice – počeo je da razmišlja o kobnoj grešci koju je počinio. Pred očima mu je lebdeo izveštaj o javnoj nabavci u kojem se nalazio krunski dokaz njegove krivice. Kako sam mogao da budem tako glup? Kako sam mogao da stavim tu prokletu nulu? Onim zmijama iz unutrašnje kontrole to sigurno neće promaći. Biće nemilosrdni. Naročito posle onog pisma generalnog direktora. Odmah će da me otpuste. Šta njih briga što sam skoro dvadeset godina radio besprekorno. Što nijednom nisam zakasnio. I što nikada nisam bio na bolovanju. To ovim krvopijama ništa ne znači.
No nije mogao da se ljuti samo na ljude iz unutrašnje kontrole. Znao je da o svemu ovome ne bi razmišljao da je bio malo obazriviji. Koji me je đavo terao da se igram, gunđao je u sebi. Mogao sam na hiljadu drugih načina da prekratim vreme. E, Tadija, Tadija, budalo matora! Kretenu jedan glupi! Sada je već bio besan. Donja usna mu je drhtala, dok je lice, ispresecano borama, dobilo nekakvu čudnu tamnožutu boju, skoro kao onda, na ćerkinom venčanju, kada ga je zetov otac zadirkivao što još uvek radi u državnoj firmi. Ili kao na slavi kod venčanog kuma, kada je onaj mali bednik izrekao sve one gadosti na račun njegove žene, kada je prosuo one gnusne tračeve o nekom izmišljenom ljubavniku, a on nije smeo da mu odgovori, jer je bednik bio u rukovodstvu stranke koja je postavila njegovog direktora.
Talas besa nije dugo trajao. Njegovo mesto brzo je zauzeo strah. Poslaće me na robiju. Optužiće me da sam namerno stavio još jednu nulu. Da sam hteo da favorizujem onu drugu firmu. Da sam dobio procenat. Kako da dokažem da to nije tačno? Biće moja reč protiv njihove. Ko će meni da poveruje?
Ove poslednje misli naterale su ga da skoči na noge, stavi ruke na leđa i počne da nervozno šeta po dnevnoj sobi. Polako ga je hvatala panika. A možda bih mogao da provalim u kancelariju? Da ukradem ceo izveštaj? Pa da kažem da je nestao i uradim novi. Sa ispravnom cenom. Da sklonim tu prokletu nulu.
Ali ne, Grahovac nije bio od one avanturističke sorte koja bi se u takvom trenutku odlučila na krađu kompromitujućeg materijala. On je bio racionalan i krajnje promišljen čovek. Zato mu nije trebalo mnogo vremena da shvati da je krađa izveštaja loše rešenje. Pre svega, obezbeđenje ga nikad ne bi pustilo u zgradu, a i sutradan bi svima bilo jasno kako je izveštaj nestao iz dokumenata za sastanak. Ne, morao je da smisli nešto mnogo bolje.
Nervozno šetanje po sobi pretvorilo se u haotično tumaranje. Misli su disciplinovano pratile ovaj sinkopirani ritam. A onda, posle pet-deset minuta paničnog razmišljanja, praćenog snažnim lupanjem srca i obilnim znojenjem, Grahovac je došao do jedinog mogućeg rešenja. Znam šta ću da radim. Uzeću taoca. Onu kravu, Slavicu. Pa nisam baš ni ja tako glup. Zapretiću im da ću je ubiti ako mi ne dozvole da iz izveštaja izbacim nulu. Da, uzeću taoca. Videće oni s kim imaju posla.
Pojurio je do spavaće sobe, otvorio veliki trokrilni orman i iz gornje pregrade izvadio kutiju za cipele. U njoj se, umotan u neku staru sivu krpu, nalazio pištolj, popularni „Tetejac” 7.62, koji je Grahovac kupio još devedesetih godina, kada je to bilo jedino sredstvo za odbranu od provalnika. Napunio ga je, repetirao, osetivši silovit priliv adrenalina, a onda ga je stavio u torbu. Nakon toga je zaspao i nije se budio do jutra. U stvari, probudio se nakratko kada mu je žena došla od ćerke, ali je stigao samo da otvori oči, uputi joj neuobičajeno ljubazan osmeh, posle čega je ponovo zaspao…

*

Na poslu je bilo prilično dosadno. Grahovac je tog dana bio sâm u kancelariji, pošto je Slavica, koleginica s kojom je sedeo, bila na sistematskom pregledu. Celo jutro prelistavao je novine, a kada više nije bilo ništa zanimljivo da se pročita, igrao je pasijans na kompjuteru. Obavio je i par telefonskih razgovora. Prvo ga je zvala žena da mu kaže kako će te večeri otići kod njihove ćerke Emilije. Njihov dragi unuk se razboleo, a zet otišao na službeni put, pa Emiliji nije imao ko da pomogne. Drugi razgovor Grahovac je vodio sa prijateljem iz unutrašnjosti. Bio je to Dragoslav Kaurin, njegov školski drug koji je tog dana službeno boravio u Beogradu. Pozvao ga je da se nađu u jednoj kafani i ispričaju se. Grahovac je morao da negativno odgovori na njegov poziv, zato što pre pet sati nije mogao da izađe s posla, a za pauzu je bilo isuviše rano. A i nije bio raspoložen za evociranje uspomena. Naravno, to nije rekao školskom drugu, već mu je saopštio da nema vremena, da ne zna gde mu je glava od posla, ali da će se sledeći put sigurno videti i ispričati do mile volje.
U podne mu je kolega imejlom poslao materijal o novoj javnoj nabavci. Bio je to spisak ponuđača sa predloženim cenama u kojem se nalazila i sugestija za izbor najpovoljnije ponude. Grahovčev zadatak bio je samo da od toga sačini izveštaj i pošalje ga na sednicu upravnog odbora. Posao je, dakle, zahtevao najviše deset minuta.
Međutim, pošto je dan bio neobjašnjivo dosadan a vreme prolazilo đavolski sporo, koordinator za javne nabavke nije želeo da izveštaj brzo završi. Zato je ceo materijal uneo u jedan Word dokument i počeo da se igra. Prepravljao je pojedine reči i zamenjivao ih knjiškim izrazima, podebljavao je cifre, koristio crvenu boju da istakne imena ponuđača, isprobavao različite fontove i slično. Kada je sačinio preliminarnu verziju, pomislio je da bi članovima upravnog odbora crvena slova mogla izgledati neozbiljno, pa je ceo dokument uradio u klasičnoj crnoj boji. Pre nego što je izveštaj poslao na imejl sekretarice predsednika odbora, pogledao je na sat i video da je čitav proces trajao jedan čas i dva minuta.
Do kraja tog dana nije dobio nikakvo zaduženje. To mu, razume se, nije smetalo, budući da je sastavljanje izveštaja zadovoljilo sve apetite njegovog kreativnog bića. Ali negde pri kraju radnog vremena, kada se spremao da krene kući, Grahovac je još jednom, više iz dosade, otvorio imejl, pogledao izveštaj koji je poslao i skoro se onesvestio od šoka kad je shvatio šta je učinio: kod ponuđača čiju je ponudu trebalo oceniti kao najpovoljniju stajala je jedna nula više – umesto predložene cene od dvesta hiljada, pisalo je dva miliona. Drugim rečima, Grahovac je nehotično omogućio drugoplasiranoj firmi da – ni kriva, ni dužna – pobedi u javnoj nabavci.
Odmah je pozvao telefonom sekretaricu predsednika odbora:
„Dobar dan, Mirela, Tadija Grahovac pored telefona. Izvinjavam se što vas zovem ovako kasno, ali ja sam vam greškom poslao nezavršen izveštaj, pa sam mislio ako sada mogu da pošaljem konačnu verziju. Ja sam…”
„Žao mi je, gospodine Grahovac”, prekinula ga je sekretarica, „ali izveštaj je već otišao na odbor. Znate kakva je procedura, sad više ništa ne može da se menja. Trebalo je da mi javite ranije.”
Grahovac nije verovao svojim ušima:
„Čekajte, Mirela, kako ne može? Pa još ga nisam završio.”
„Ništa ne mogu da učinim. Žao mi je.”
Grahovac je bio očajan. Nikada nije napravio tako krupnu grešku. Bilo je ranije sitnih propusta, to da, ali nikada nešto tako ozbiljno. U stvari, ovaj propust je prevazilazio okvire nesavesnog rada. Taj nesrećni broj sa nulom viška lako je mogao dovesti ne samo do otkaza, već možda i do krivične prijave. Dobro se sećao teksta krivičnog zakona koji se odnosio na lažiranje javnih nabavki, a koji je morao da nauči kako bi položio državni ispit. Tamo je jasno stajalo da kazna može biti i deset godina robije. Bože, šta sam to uradio? Gde mi je bila pamet? Katastrofa! Još jednom je pogledao izveštaj, noseći se mišlju da možda nešto nije dobro video. Čak mu se i učinilo da je ovoga puta sve u redu. Međutim, kada je tekst pažljivo pročitao, shvatio je da nema nikakve sumnje – kod cene je ipak stajala još jedna nula.
Ovaj drugi susret sa izveštajem na Grahovca je delovao još strašnije. Panično je zgrabio torbu i izleteo iz kancelarije, zaboravivši da isključi kompjuter. Dok je silazio niz stepenice, sreo je nekoliko kolega i koleginica, ali se nikome nije javio. Nije čak smeo ni da ih pogleda u oči, plašeći se da bi oni na njegovom licu mogli videti znake razbuktanog očajanja, pa bi onda morao da im objašnjava šta se desilo.
Kada je napustio zgradu preduzeća, mehanički je krenuo kao autobuskoj stanici kako bi uhvatio prevoz do kuće, no ubrzo je promenio odluku i uputio se ka Novom Beogradu. Bilo mu je jasno da samo iscrpljujućom šetnjom, po tako bezličnom kraju grada, može da potisne crne misli…


*

Tadija Grahovac bio je ubeđen da je dobio posao života. Njegova radna zaduženja svodila su se na pripremanje izveštaja o javnim nabavkama za sednice upravnog odbora, što mu je oduzimalo deset minuta dva do tri puta nedeljno. Ostatak radne sedmice popunjavao je pauzama u trajanju od najmanje dva sata, brojnim telefonskim razgovorima, prelistavanjem dnevne štampe ili igranjem pasijansa na kompjuteru. Može li se poželeti bolji posao? Osim toga, primao je visoku platu, za dvadeset procenata višu nego kada je radio u opštim poslovima i izvršavao mnogo teže zadatke, od kojih su neki umeli da ga i vikendom vežu za neudobnu kancelarijsku stolicu. Najzad, nije morao da brine o drugim radnicima, što je bio slučaj na prethodnom poslu. Više nikome nije bio pretpostavljeni. Ta okolnost pričinjavala mu je posebno zadovoljstvo, jer je sada odgovarao samo za svoje postupke, a ne i za svaku brljotinu koju napravi neki neodgovorni pojedinac pod njegovom kontrolom.
Međutim, planetu je ubrzo zahvatio tornado zvani „svetska ekonomska kriza”, posle čega se sve promenilo. Gospodin Grahovac, istina, za krizu nije saznao odmah kada se pojavila. Nije imao običaj da manično gleda televiziju, a njegovi prijatelji bili su daleko od eksperata za ekonomska pitanja. Da se kriza pojavila u privrednom životu Srbije Grahovac je shvatio tek nakon imejla generalnog direktora, upućenog svim članovima kolektiva, koji je glasio ovako:

_________________________________________
From: „Megdija Kurtagic“ mkurtagic@buducnost.rs
To: Undisclosed recipient
Sent: 1 June 2009 08:31
Subject: Mere za prevazilaženje ekonomske krize
_________________________________________

Poštovane kolege,

Zbog velike ekonomske krize koja je pogodila i našu zemlju, prinuđeni smo da uvedemo nove mere koje će omogućiti preduzeću „Budućnost” da i iz ove bitke izađe kao pobednik. Na sednici upravnog odbora održanoj juče jednoglasno smo usvojili plan konkretnih akcija za prevzilaženje ove teške siuacije. U najkraćem, taj plan podrazumeva sledeće:

• Racionalizaciju broja zaposlenih. Svi oni koji ne budu dobro obavljali svoje zadatke biće predloženi za prestanak radnog odnosa, a sve u skladu sa novim Zakonom o radu. U tu svrhu osnovano je specijalno odeljenje unutrašnje kontrole koje će se baviti ocenom rada zaposlenih, na osnovu čega će se doneti odluka o broju lica kojima će prestati radni odnos. Niko neće biti izuzet iz ocenjivanja.
• Smanjenje ličnih dohodaka. Da bi preduzeće nastavilo sa uspešnim poslovanjem, neophodno je smanjiti zarade zaposlenih za 30%. Takođe, biće ukinuta sva druga primanja kao što su regres i trinaesta plata, a usluge kafe-kuhinje od sada će se naplaćivati po tržišnoj ceni. Prekovremeni rad više se neće plaćati.
• Ograničavanje trajanja godišnjeg odmora. Godišnji odmor će se ograničiti na zakonski minimum od 20 dana. Onaj ko bude odlučio da ne iskoristi ceo odmor biće javno pohvaljen.

Nove mere stupaju na snagu odmah, pa Vas molim da se ponašate u skladu sa njima. Ako se svi budemo pridržavali predloženog plana, uspećemo da iz krize izađemo sa minimalnim žrtvama. Iskreno se nadam da će nove mere naići na Vaše puno razumevanje.

S poštovanjem,

Megdija Kurtagić
Generalni direktor

Gospodin Grahovac nije odmah razumeo sve aspekte direktorovog pisma; ne zato što je sadržaj bio nejasan ili direktorov stil komplikovan, već zato što nikada nije bio sposoban da odjednom primi toliko informacija, naročito ako su sve bile važne. Tek kada je pismo pročitao još jedanput, shvatio je da njegova poslovna idila može biti ozbiljno ugrožena…

*

„Gospodine Grahovac, čestitam vam na unapređenju”, rekao je generalni direktor, dižući uvis čašu viskija. „Od danas ste naš novi koordinator za javne nabavke. Vaš zadatak će biti da pripremate izveštaje za upravni odbor na osnovu materijala koji vam bude dostavljala nadležna služba. Nadam se da ćete i ovu dužnost obavljati kao i sve dužnosti do sada. Još jednom vam od srca čestitam.”
Grahovac je bio oduševljen, poput srpskog desničara kada smišlja novu teoriju zavere. Dok su mu prisutni pružali ruke i čestitali na unapređenju, borio se da ne zaplače od nagomilanih emocija. Posle osamnaest godina u službi neko se konačno setio da mu ukaže dužno poštovanje. Skoro četrdeset hiljada sati, prema njegovim proračunima, obavljao je najrazličitije zadatke – od referenta za bezbednost do pomoćnika rukovodioca odeljenja za opšte poslove – i sve to sa najiskrenijom posvećenošću. Nikada niko nije stavio primedbu na njegov rad. Naprotiv, svako ko je sa njim radio imao je samo reči hvale.
„Zar nećete ništa da nam kažete, gospodine Grahovac?”, upitala je šefica kadrovske službe. „Pa ovo je vaš dan. Bilo bi lepo da čujemo kako se osećate nakon unapređenja.”
„A… pa… naravno… naravno”, nespretno je odgovorio Grahovac, a onda se ispravio, pročistio grlo i rekao, sa dostojanstvom predsednika države tokom inaugurativne svečanosti: „Drage kolege, želim da vam zahvalim što ste me izabrali na ovu odgovornu poziciju i time mi ukazali poverenje. Obećavam da ću se maksimalno truditi da opravdam vaša očekivanja. Znam da je preda mnom težak zadatak, ali sam siguran da ću uz vašu pomoć uspeti da ga obavljam na najbolji način, a sve za dobrobit našeg preduzeća. Živeli!”
Po završetku radnog vremena uzeo je taksi do kuće. Dok su mileli zakrčenim beogradskim ulicama, taksista mu je pričao o nekom štrajku ispred Vlade, povremeno je i psovao, ali ga Grahovac nije slušao, jer se još na izlazu iz zgrade preduzeća preselio u drugačiji, bolji svet u kojem nije bilo mesta za tuđe probleme. Iz tog sveta sve je izgledalo lepše. Naslućivao je rešenja za sve ono što mu je ranije smetalo – bračne trzavice, hroničan nedostatak novca, dosada, iscrpljenost, depresija – a javljali su se i novi horizonti koji su život konačno činili vrednim življenja. Na kraju vožnje častio je taksistu bakšišom od pedeset dinara, stavivši mu tako na znanje da nije bezdušan, što je ovaj verovatno pomislio zbog njegove ravnodušnosti.
Pre nego što je ušao u stan, kupio je najveću bombonjeru i najskuplju bocu viskija. Srce mu je strahovito lupalo. U glavi su mu se gomilale rečenice koje je želeo da saopšti svojoj ženi. Nije znao da li odmah da joj kaže radosnu vest ili da je drži u neizvesnosti neko vreme. Ipak, otvorivši vrata od stana, odlučio je da odmah pređe na stvar. Žena je bila u kuhinji, kuvala je kafu. Grahovac joj je pružio poklone, poljubio je u obraz i ponosno rekao:
„Ženo, kaži dragička! Danas je tvoj muž unapređen u koordinatora za javne nabavke. To znači veća plata za dvadeset odsto. Šta kažeš?”
Žena nije krila zadovoljstvo. Stavila je poklone na stočić, a onda mu prišla, čvrsto ga zagrlila i poljubila. Iza njenih leđa voda u džezvi je ključala, ali su njene misli već bile otišle u sasvim drugom pravcu. Razmišljala je o novoj garderobi, o letovanju, o poklonu za unuka, a pomislila je i na monografiju o impresionistima koju je mesecima htela da kupi svome ljubavniku, ali nikada nije imala dovoljno novca…

Andrija Matić rođen je 1978. godine u Kragujevcu. Autor je romana Šaht (2009) i Nestanak Zdenka Kuprešanina (2006). Bavi se proučavanjem anglo-američke književnosti. Objavio je više radova iz ove oblasti, kao i studiju T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac (2007). Živi u Beogradu. Autor je „Malih novina” od marta 2010. godine.


Objavile: Male novine | 13. 03. 2010.

Posaljite komentar


nine + = 12