Nemanja Rotar: HEROJI, MUČENICI I SUPERSTAROVI

Burstinova definicija da je „poznat čovek osoba koja je poznata po svojoj poznatosti“ samo je jedan od puteva kojim se kreće književnik Nemanja Rotar u četvrtom nastavku ciklusa Polis razjašnjavajući kroz antičke priče razne savremene zagonetke, kao onu da je “mučeništvo , zapravo, solidarnost sa manjom i slabijom grupom, koja je diskriminisana, ponižena, ismevana, omražena i progonjena od strane većine”.

Nemanja Rotar
HEROJI, MUČENICI I SUPERSTAROVI

Slava je sudbina onoga koji celog života
radi da bi bio poznat,
a potom ide po svetu sa tamnim naočarima
da ga ne bi prepoznali.

Samerset Mom

Herakle je bio progonjen već kao novorođenče. Maćeha Hera poslala je dve zmijurine u kolevku da ga ubiju, ali ih je on ugrabio i zadavio. Nakon toga, život mu je ispostavljao sve složenije prepreke koje je on morao herojski da savladava. Prvo je trebalo da ubije strašnog i golemog nemejskog lava, kojeg do tada nije moglo da rani ni jedno oružje. Herakle ga je savladao i njegovom kožom zaogrnuo svoje pleći. U močvari kod Lerne u Argolidi pogubio je mnogoglavu vodenu guju i njenom krvlju natopio svoje strele. Potom je uhvatio moćnog vepra i živog ga doneo pred Euristeja, tog neumoljivog mikenskog kralja, koji je, kada je ugledao pomamljenu životinju, pobegao i sakrio se u jedno bure. Herekle je zarobio i Artemidinu zlatorogu i kao vetar brzu košutu, pobio svojim strelama grabljive i ljudožderske ptice sa gvozdenim perjem, ukrotio Minojevog bika, zauzdao četiri besna konja tračkog kralja Diomeda i čak pokorio neustrašive Amazonke.
Najteži i najopasniji Heraklov podvig bio je što je iz Hada dovukao Kerbera, troglavog psa, čuvara Podzemnog sveta. Međutim, dosadnom i nasrtljivom Euristeju ni to nije bilo dovoljno, pa mu je naložio da donese tri zlatne jabuke večne mladosti i besmrtnog života što ih je dobila boginja Hera, kada se udavala, kao svadbeni poklon od majke Geje.
Podvig za podvigom i muka za mukom, to je životni bilans ovog antičkog heroja. Međutim, on to svojski prihvata, uvek rešen da prevlada prepreku, beskompromisan prema zlu i nepravdi. Sve pobrojane Heraklove pobede na megdanima svedoče o nepokolebljivoj volji herojskog čoveka da se suoči sa nedaćama tegobnog, nepredvidivog i opsanog života i da ih pretvori u svojevrstan trijunfalan uspon ka besmrtnoj slavi. Heraklo se preobražavao, lagano obogotvoravao da bi na kraju životnog puta, u plamenu lomače, izgorelo samo ono zemaljsko od ovog heroja, a ono besmrtno uzdiglo i vratilo na Olimp među bogove. Ništa to ne čudi, pošto je Heraklo, poput kakvog karma-jogina, ceo svoj život posvetio nesebičnom radu u službi bližnjem, u službi svekolikog čovečanstva. Mesto da bude satkan od izobilja zlata, raskošnih palata i veličanstvenih vrtova, život ovog antičkog borca bio je, zapravo, ispunjen odricanjem, naporima i trudom. Sin besmrtnog vrhovnog boga i smrtne žene, divovskom snagom borio se sa prolaznom prirodom svoga bića, sa životinjom u sebi, sa onim ljudskim, odviše ljudskim. Heraklov heroizam je obračun sa nesavršenom ljudskom prirodom. To je težnja promeni, duhovnom rastu, vrhunskom zrenju. To je pozicija herojskog doba čovečanstva. Heraklov život je neka vrsta hagiografije ili žizan beskonačnaja koja je u antičkom svetu budila poštovanje i delovala kao uzor.


Četrdeset svetih mučenika u Sevestiji bili su rimski legionari koji su verovali u Isusa Hrista. Kada je otpočeo progon hrišćana u doba cara Licinija, ovi hrabri vojnici odbili su da progone vernike. To ih je dovelo pred sud i starešinu koji je zapretio da će im oduzeti vojničku čast ako se ne urazume i ispune zapovest. Na to je samo jedan od njih, poznat kao sveti Kandid odgovorio: „ Ne samo čast vojničku no i tela naša uzmi od nas, ništa nam nije draže i čudesnije od Hrista Boga našega.“ To je bilo dovoljno da se stave na muke. Počelo je sa kamenovanjem, a završilo sa vezivanjem i davljenjem u hladnoj vodi jezera. Hrišćanska legenda tvrdi da su mučenici vaskrsli, a njihove mošti još dugo svetlele nebeskim sjajem. Ova priča svedoči da je mučeništvo, zapravo, solidarnost sa manjom i slabijom grupom, koja je diskriminisana, ponižena, ismevana, omražena i progonjena od strane većine. Prihvatanjem uloge mučenika, prihvata se životni kredo, smrti zarad istine. Odluka da se neko žrtvuje nadilazi svaki vid pragmatične kalkulacije o koristi i dobitku. Najviše čemu se mučenik može nadati u smislu dobiti bio bi vrhunski dokaz sopstvene moralne ispravnosti, okajanje grehova i konačni spas duše.

Moderno potrošačko društvo, zgnječeno neumoljivim zakonom tržišta ne ostavlja mesta za heroje i mučenike, jer ono upravo potkopava dva važna postulata na kojima se zasnivaju društva iz prošlosti: prvo, žrtvovanje zarad ostvarenja neke daleke i neizvesne ideje u budućnosti, drugo, lišavanje sopstvenih zadovoljstava u ime blagostanja grupe. Ukratko, moderno, fluidno društvo, bez izrazitog svojstva, osporava ideale „dugoročnog“ i „celine“. Iz perspektive današnjeg potrošačkog sveta, zaglupljenog i zagubljenog među rafovima megastorova, delo herojstva i mučeništva predstavlja izraz iracionalizma, besmislenosti i ludila. U modernim vremenima niko nije dužan da trpi bol, osim ako ne dela protiv vlasti i protiv vlasnika megastorova, protiv kokain kartela i mafije. Danas niko nije dužan da prevladava svoje animalne instinkte, da kroti svuju nastranost, naprotiv, geslo našeg doba je da treba proživeti život u svim njegovim aspektima. Agencije nude sve pogodnosti, od krstarenja po dalekim morima, upražnjavanja ekstremnih sportova, seksualnih perverzija, ratnih igara do veštačke oplodnje i naručenog materinstva. Nema ovde mesta za heroje i mučenike, ovde su poželjni jedino superstarovi.
Znamo ko su bili slavni likovi antike, barem one koje je Plutarh besmrtno opisao, ali ko su to poznate ličnosti današnjice? Imaju li oni, možda, karakter koji ih čini vrednim posebne pažnje? Da li su njihovi postupci moralniji, vredniji i ingeniozniji od ostalih pripadnika modernog društva? Ko su superstarovi?


Dohovita definicija Danijela Džejn Burstina iz 1961. godine razjašnjava našu zagonetku: „poznat čovek je osoba koja je poznata po svojoj poznatosti“. U kontrastu prema herojima i mučenicima, čije je čuvenje poticalo od plemenitih dela, uzvišenosti karaktera i odanosti zajednici, uzroci glasovitosti današnjih prominentnih persona najmanje su bitni razlog njihove slave. Odlučujući faktor za opštepoznatost u današnjem svetu jeste učestalost sa kojim se nečije ime pojavljuje u pisanim i elektronskim medijima. O istaknutim pojedincima se priča na poslu, kod kuće, na javnim mestima. Armije fotoreportera kao tajni agenti prate u stopu slavne glumce, pevače, sportiste i političare ne bi li uhvatili neki posebno interesantan detalj iz života ovih ljudi i ponudili ga na očigled javnosti. Sve u službi tržišta i zakona povećanja tiraža kakvog tabloidnog magazina ili porasta slušanosti i gledanosti određene radio ili televizijske emisije koja se isključivo bavi skandalima na estradnoj sceni. Pojava ovakvog načina prikazivanja stvarnosti dovela je do iščezavanja granica među određenim profesijama i stvorila plejadu hibridnih poznatih ličnosti koje su ujedno manekeni i političari, sportisti i glumci, pevači, glumci i političari. U zavisnosti od potreba kampanje i prikupljanja glasova, povećanja gledanosti određenog filma ili slušanosti cd-a, daje se prednost jednoj komponenti „složenog“ bića superstara. Za određenu grupu ljubitelja slavnog pojedinca bitna je, recimo, komponenta lepote te se oni samo za nju vezuju, odbijajući da dublje sagledaju sve druge karakterne činioce koji konstituišu javni profil njihovog izabranika. Zato marketinški stručnjaci u prvi plan ističu lepotu poznate ličnosti i tako kompenzuju, odnosno prikrivaju druge nedostatke. Superstaru ponekad nemoralno delovanje u društvenom smislu potire činjenica da je lep.
Nekada su književnici stupali u strukovna udruženja kako bi nadomestili nedostatak talenta, a danas pisci, a pogotovo spisateljice igraju na kartu lepote i zavodljivosti sopstvenog tela kako bi proširili krug čitalaca i ostvarili dominaciju u okviru nekog literarnog žanra. Za moderno društvo sve je, izgleda, bitnije od suštine stvari. Tales iz Mileta je bio u pravu kada je tražio da ga sahrane licem prema zemlji, jer je predvideo da će se u budućnosti ceo svet okrenuti naopačke pa će on u tom slučaju biti sasvim pravilno upokojen.
Pritisnuti prazninom i dosadom sopstvenih života, ljudi žedno gutaju raznovrsne pikanterije sa trpeza bogatih i viđenih. Jedanputa sam pročitao da je fotoreporter magazina koji prati rad i život pop zvezda snimao opatke koji su poticali iz Madonione kuće kako bi imao što bolji uvid u ishranu ove čuvene pevačice. Prečesto potreba javnosti da neprekidno nadzire živote proslavljenih pojedinaca dovodi do neizdrživog psihološkog pritiska i tragičniog završetaka njihovih idola usled nervne rastrojenosti, prekomerne doze narkotika ili pijanstva.
Superstarovi postaju okosnice brojnih imaginarnih zajednica koje se stvaraju brzo, zbog munjevitosti i planetarne povezanosti masmedija, i brzo gase, shodno estradnom trajanju neke zvezde. Epizodan karakter života popularnih ličnosti u životu zajednice jednak je epizodnom, fragmentarnom modusu postojanja u okviru fluidnog društva, koje je u svojoj biti rasparčano i deluje kao niz reklamnih spotova. Danas svako može, uz malo sreće i dobe reklame, postati bitan u društvu. Film „Forest Gamp“ pokazao je da čak i retardiran momak biva junak Amerike. Razne rieliti TV emisije iznedrile su, takođe, mnoštvo nikogovića i mediokriteta i stavile ih u centar pažnje potrošačkog društva. Jedan čuveni i penzionisani američki kečer ima emisiju preko koje pratimo njegov svakodnevni život i u kojoj nam on tumači svoju „filozofiju“ postojanja. Tragično i uvredljivo za zdrav razum i ljudsko dostojanstvo da je baš on dobio mogućnost da predstavi svoj koncept smisla života, a ne prvorazredni umetnik, intelektualac, revolucionar, naučnik ili bilo koje drugo slobodoumno i humano biće. Ali život uz Hulka Hogana je siguran. Menjamo kola, garderebu, podižemo tegove i razvijamo mišiće, ali nikako one u mozgu, slavimo sopstvenu banalnost i kratkovidost. Krajnji cilj ovakvih emisija je stvaranje hipnotisane gomile. Prestižnost danas ne stiču samo ljudi, već i imaginarni likovi crtanih i animiranih filmova i video igara. Popularne mogu biti igračke. Zapravo, sve što je u službi dobiti i obrta kapitala ima svoju vrednost, ostalo zastareva i umire.


U Srbiji su tokom devedesetih u jačoj, a sada u nešto slabijoj i izmenjenoj formi, primat i najveću medijsku pažnju, a samim tim i titulu značajnih ličnosti, često dobijali kriminalci, mafijaški bosovi, hohštapleri, plaćene ubice i psi rata. O njihovim nadasve aktivnim i dramatikom ispunjenim životima znalo se sve. Srpske domaćice, omladina, dokoni penzioneri mogli su preko raznih „crnih“ emisija, što na nacionalnoj, što na mnogobrojnim privatnim televizijama i preko bulevarske štampe da saznaju sve o biografijama ovih, opskurnih pojedinaca.
Nekada su jasno definisane nacionalne države imale potrebu za herojima odbrane i čuvarima suvereniteta. Groblja ratnih heroja bila su poštovana mesta. Međutim, savremeno carstvo globalnih sila, proisteklih iz zakona tržišnog poslovanja, razorile su precizne međe nacionalnih država i učinile da moderni političari više ne kontrolišu sve segmente života u potpunosti. Pošto više nema potpunu vlast nad privredom, bezbednošću ili kulturom, država više ne može svojim podanicima obećati sigurnost do kraja života. Manje obećanja, znači i smanjenje patriotskih obaveza prema otačastvu i daleko manje potrebe za herojima. Zadovoljni potrošači koji se bave sopstvenim poslovima, koji ne razmišljaju o društvenoj realnosti i ne postavljaju kardinalne zahteve, izvanredno funkcionišu iz aspekta savremene vlasti. Stoga podrugljiva opaska kritičara ujedinjene Evrope koji se pitaju: „Ko bi danas dao život za Romana Prodija ili Havijera Solanu?“ i nije baš samo šala.
I danas se spominju slavni likovi starih vremena. Njihova znamenitost nije nestala, ali je degradirana. Zbog potreba tržišta, imena eminentnih ljudi prošlosti nalaze se na raznim neprimerenim mestimama, na papirnim kesama, bedževima, majicama za jednokratnu upotrebu, na bilbordima, stadionskim reklamama, čak i na obući. Koriste se u reklamnim spotovima, u turističkim brošurama, u dajdžest izdanjima. Negde se vulgarno preteruje, pa tako imamo sportske kladionice „Mocart“ i toaletni papir „Amadeus“.
Za ozbiljne, mudre i časne ljude iz sveta nauke, umetnosti, kulture, sporta gotovo da nema interesovanja. Uvek bolje prolazi u današnjim medijima kakva nakaradna vratolomija i budalaština poznate ličnosti ili njen prostakluk nego otmenost i jednostavnost skromnog stvaraoca. Originalni duhovi i ljudi od integriteta sasvim su marginalizovani, a često i finansijski upropašteni u savremenom svetu. Čitao sam u novinama kako naš olimpijski pobednik grca u dugovima jer država kasni sa isplatama nacionalnih penzija i kako ga je neki besni taksista isprebijao na ulici. Setimo se Herakla i Olimpiskih igara koje je on osnovao i koje su se odžavale u doba antičke Grčke. Jedini ljudi koji su slavljeni i cenjeni posle božanstava u to vreme bili su pobednici na Olimpijskim igrama. Za svoj uspeh nisu dobijali zlato niti visoke honorare, kao što ih sportisti danas primaju, već samo venac od maslinovog ili celerovog lišća. Naravno, dobijali su besmrtnu slavu i doživotnu počast u svom gradu, državi. O njima se pevalo, njih su slikali, njima su podizali spomenike, oni su bili počasne zvanice na svim važnijim svetkovinama, oni su bili uzor omladini. Ni jedan savremeni poeta nije napisao toliko pesama u slavu sporta i sportista kao što je to učinio Pindar, ostavivši pokoljenjima uspomenu na period istorije čovečanstva kada je cenjena spretnost, viteški duh, čast, snaga i skromnost.
Koliko dugo ćemo ostati u svetu poznatih ličnosti?
Na to pitanje odgovor, zasigurno, nije lak. Razboritost upućuje na otpor iskušenju da se prave brzoplete i lakomislene ekstrapolacije i daju konačni sudovi. Jedno je, ipak, sigurno, da dugi marš od heroja, preko mučenika do superstarova, ne treba posmatrati sa teleološkog stanovišta kao ovaploćenje nekakvog svetskog duha koji se giba kroz vekove i koji dostiže svoj vrhunac u našem vremenu, a još manje ovo današnje stanje proglasti konačnim. Poučen mudrošću Ajnštajnove misli da je ljudska glupost beskonačna, ubeđen sam da ćemo se bespoštedno boriti još dugo, dugo.

Ciklus POLIS

Pogledajte prethodni tekst Nemanje Rotara
LUDI CEZARI

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 10. 04. 2010.

Posaljite komentar


9 − = five