Jubileji: JOSIP BROZ TITO (1892-1980)

Pre tačno trideset godina, 4. maja 1980. tačno u 15.05 preminuo je Josip Broz Tito, doživotni predsednik druge Jugoslavije, lider antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, revolucionarni vođa, kontraverzna politička figura koja je u svakom slučaju jedna od najharizmatičnijih ličnosti naše istorije posle čije je smrti Zapadni Balkan brzo utonuo krvave  sukobe. Povodom tridesete godšinjice od Titove smrti prenosimo odlomak teksta književnika Ivana Ivanjija iz aktuelnog broja nedeljnika VREME “Fragmenti bolje prošlosti”.

Ivan Ivanji
FRAGMENTI BOLJE PROŠLOSTI

(odlomak, Vreme, broj 1008)

Period Titove vladavine je najzreliji, najzdraviji deo mog boravka na kugli zemaljskoj. Dok se Jugoslavija oslobađala od okupatora, ja sam bio u koncentracionom logoru, kad sam se vratio živ sa jedva 17 godina osećao sam se odraslim i pobednikom, kad je Tito umro ja sam imao 51 godinu. Period od 1945. do 1980. godine je jednostavno najbolje što sam doživeo, što sam mogao doživeti, nevezano sa tim što je mojom zemljom, Jugoslavijom, vladao Josip Broz.

Pa šta je on zaista značio svetu i nama?

Čini mi se da mogu da ispričam dva događaja kojima sam prisustvovao kao njegov prevodilac, a koji to pomalo objašnjavaju.

Juli 1975. godine. U Helsinkiju se skupilo trideset šefova država ili vlada – 15 članica NATO-a, 7 članica istočnoevropskog pandana te organizacije, Varšavskog pakta, i 13, kako smo tada govorili, “nn-država”, nezavisnih ili neutralnih. Konferencija za međunarodnu bezbednost i saradnju, KEBS, pretvara se u organizaciju, donosi se zajednički završni dokument. Time se ukida “hladni rat”, dolazi do uzajamnog popuštanja pre svega SAD i SSSR. U toku dvogodišnjih pregovora između Istoka i Zapada, koji su prethodili, Tito je odigrao važnu ulogu, ali neću da se vraćam na dokumenta, nego da opišem čemu sam prisustvovao. KEBS će se dvadeset godina kasnije pretvoriti u OEBS – jednu od velikih multilateralnih organizacija.

Prostorije, a pogotovu saloni kompleksa zvanog “Finlandija” nisu bile dovoljno velike za takav skup. U pauzama bi nastajala neopisiva gužva, jer bi se po 30 predsednika i premijera, njihovi ministri inostranih poslova, ađutanti, lekari i prevodioci trudili da se dokopaju kafe ili sokova. I nehotice bi ti se lakat našao u bradi tadašnjeg predsednika Kipra, vladike Makariosa, ili na ramenu rastom malenog predsednika Rumunije Čaušeskua. Kad bi se kroz tu gomilu kretali Brežnjev ili Ford, tadašnje vođe SAD i SSSR, njihovi telohranitelji bi nemilosrdno i neučtivo gurali u stranu sve prisutne, pa i druge šefove država, da bi njihove gazde prošle. Ali kada bi se Tito sam kretao kroz tu gužvu, a on je koristio priliku da pokaže da ume da razgovora na ruskom, nemačkom, engleskom i francuskom, ostali političari su se pred njim mahinalno sklanjali u stranu, kao što se Crveno more otvaralo pred Mojsijem. Preterujem? Bilo je tako, a nije se radilo o učenicima škola ili radnicima, koje su kod nas na silu izvodili da bi ga pozdravljali.

Drugi primer, sastanak na vrhu komunističkih i radničkih partija u istočnom Berlinu, jun 1976. godine. Moskva pokušava da ponovo stvori neku međunarodnu organizaciju kojom će dominirati. Jugoslovenska partija sa Titom na čelu se protivi. Velika sala u kojoj treba da posedaju svi šefovi. Mnogi su već zauzeli svoja mesta. Sticajem okolnosti – ili zahvaljujući veštini našeg protokola – Tito ulazi poslednji. Svi ostali, koji su se međusobno pozdravljali kao drugovi uz šale i prisne razgovore, jer se odavno poznaju, spontano ustaju i počinju da aplaudiraju. Stajao sam iza Titovih leđa i posmatrao Brežnjeva. Rasejano je ustao, zapljeskao, pa shvatio šta se događa, kome odaje poštovanje i spustio ruke. Ostali su nastavljali sve burnije, pa je uz veoma kiseo osmeh i on još dva-tri puta udario dlanom o dlan, kao kad se nekom ne sviđa pozorišna predstava, ali ipak učtivo aplaudira. Onda je Tito mahnuo rukom i tako pozvao prisutne da sednu i da se počne sa radom, iako, naravno, nije on predsedavao, nego nemački domaćin Erih Honeker. Ni to nije bila režija, nego, čini se, prirodna reakcija. Nije to bio nikakav domaći kongres, nego skup vođa svih istočnoevropskih i nekih zapadnoevropskih stranaka.

Na sastanku na vrhu Pokreta nesvrstanih zemalja u Havani septembra 1979. godine Tito je van svake sumnje bio ličnost broj jedan, najstariji po godinama, poslednji živi osnivač. Domaćin, predsednik Kube Fidel Kastro, nije se slagao s njim. Imao sam utisak da Kastro u Titu vidi prevaziđeni relikt prošlosti, koji se grčevito hvata starih, prevaziđenih ideja. Kastro je bio zastupnik ideje da je SSSR “prirodni saveznik nesvrstanih”, a to bi značilo da će nesvrstani postati prirepak istočnog bloka. Zbog toga je bolesni Tito i krenuo na to putovanje u tropske predele, iako su mu lekari savetovali da to nikako ne čini. I pobedio je. Nesvrstani su tada još ostali to što im je ime kazivalo, izvan blokova, a sposobni za samostalno odlučivanje povodom svake međunarodne teme.

Ta borba se vodila na bezbroj manjih i većih frontova. Ja tom prilikom nisam bio prevodilac, nego sam svake noći za Tita pravio zapisnik svega što se u toku dana zbilo, o čemu su razgovarali i do čega su došli naši državnici, diplomate i novinari na nebrojenim sastancima, odborima, komisijama, ali takođe i u hodnicima. Nisam ga viđao, ali sam znao da će sve to što do zore pišem, pa se prekucava u samo nekoliko primeraka na najviše deset stranica, biti njegova prva lektira za doručkom.

Po danu sam sakupljao materijal, noću radio. Kubi se približavao uragan zvani Ferdinand. Dan posle završetka skupa Tito je sve nas pozvao na ručak. Savetovali su mu da odleti što pre, da taj poziv može da ponovi kroz nekoliko dana u Beogradu, ali on je ostao tvrdoglav, kao uvek:

“Ko je sa mnom bdeo, taj će sa mnom i ručati!”

Tada sam ga video poslednji put, ali bio sam toliko pospan da bih radije bio legao u neki kut sale i tako polusvečano obučen zaspao.

Lepo, to je odnos prema svetu i sveta prema Titu, ali kako je bilo kod nas? To je važnije. Ja opet samo nameravam i mogu da se oslonim na svoje pamćenje, svoje zabeleške, ne posedujem istinu, čak i ne tragam za njom. Istini se čovek valjda može približiti samo ako vešto složi mnogo, mnogo malih, šarenih kockica u ogromni mozaik, ja nudim samo svoje majušne kockice, drugih nemam.

Prvi put sam se sa Titom sreo 1958. godine na Dan mladosti 25. maja, koji je proglašen njegovim rođendanom (uostalom, ni engleska kraljica svoj rođendan ne slavi na dan kad se rodila). Primao je goste u parku Belog dvora, pored ostalih delegaciju sa “savezne omladinske radne akcije na izgradnji autoputa Bratstvo-Jedinstvo između Ljubljane i Zagreba”. Namerno ispisujem celo “ime i prezime” te “akcije”, jer sama rogobatnost složenog naziva, tog našeg tadašnjeg načina izražavanja, govori o onom vremenu i nekim njegovim manama.

Sastaviše, dakle, delegaciju: komandant akcije, zamenik komandanta, partijski sekretar, ja u svojstvu glavnog urednika specijalnog lista “Mladost na autoputu” i tri “prava, obična brigadira”, među njima jedna zgodna, crnokosa seljančica iz Bosne.

Odvedoše nas u baštu Belog dvora. Prilazi šef protokola:

“Drug predsednik želi da prvo razgovara sa vama…”

Tito sedi u hladu, sam. Pojurismo prema njemu, naravno, mi sa funkcijama najbrži. On polako ustaje, sačeka devojku, prvo se rukuje s njom, a nama će:

“U moje vreme su se dame puštale napred…”

U novembru se uspešan završetak te deonice autoputa slavi u hotelu neke slovenačke banje. Stiže desert i počinje pesma. Nešto iz narodnooslobodilačke borbe, a zatim “Druže Tito, mi ti se kunemo…”, pa “Druže Tito, ljubičice bela…”. Ja sedim odmah do njega, vidim kako mu se glava spušta, sve je neraspoloženiji, a posle nekoliko minuta više ne može da izdrži:

“Ako ne znate ništa drugo, prestanite da pevate, a mene ostavite na miru!”

Te večeri je uspeo, ali zašto posle više nije umeo da se odbrani od laskanja, udvorica, gluposti, fraza? Zamorio se? Navikao se? Počeo da veruje laskavcima? Ne znam. Lenjin je navodno rekao:

“Sa neprijateljima ćemo nekako izaći na kraj, ali upropastiće nas mangupi iz sopstvenih redova.”

Ne znam da li je citat tačan, ni da li je Lenjinov, ali sviđa mi se.

Trebalo bi da doznamo više o vremenu pre Drugog svetskog rata, o Titovim boravcima u Moskvi. Čitam ponešto. Ne znam šta je verodostojno. O hotelu Luks mi je pričalo nekoliko osoba, koje su boravile tamo i upoznale se sa Josipom Brozom, koji je u Kominterni imao pseudonim Valter, a radio u Sekretarijatu za Balkan.

Nemački političar Herbert Vener, sredinom tridesetih godina član politbiroa KP Nemačke, posle rata jedan od vođa njene socijaldemokratije i kao takav za komuniste renegat, jedne lepe noći razgovara sa mnom na terasi dubrovačkog hotela Ekscelzior. Stigli smo sa Briona gde je Tito Venera izdvojio iz nemačke delegacije i odveo ga na ručak udvoje, bez prevodioca, znači, bili su bliski.

Vener: “To su bila teška vremena. Osećao sam da se oko mene steže obruč. Gotovo svi su izbegavali makar i samo da stanu sa mnom. Tito me je svejedno posetio u mojoj sobi. Znali smo da nas prisluškuju, razgovarali smo o književnosti, koječemu nevažnom, ali meni je mnogo značilo što se usudio da mi na taj način pruži malu podršku…”

Eleonora Štajmer je neobično dugo, od 1957. do 1969. godine, bila ambasador (istočne) Nemačke Demokratske Republike u Beogradu. Njen otac, Vilhelm Pik, u to vreme bio je predsednik te države. Pik je tridesetih godina bio šef Sekretarijata za Balkan Kominterne, dakle Titov neposredni pretpostavljeni u Moskvi. Pik je imao daču, ali njegova kćerka, koja je radila u “Crvenoj pomoći” u Moskvi, živela je u hotelu Luks.

Štajmerova: “Nije trebalo da znamo jedan za drugog, ni ko je ko, osim ako nismo neposredno sarađivali. Imali smo mogućnost da jedemo u menzi, ali je na svakom spratu postojala i jedna veća kuhinja, u kojoj smo mogli da kuvamo. Ja sam čula da tu ima jedan drug iz Jugoslavije, koji voli i veoma dobro ume da kuva, pa sam se potrudila da se nađem u kuhinji kad bi i on bio tamo, da bih nešto naučila od njega. Tako smo se upoznali…”

Radilo se o kuvarskim veštinama, ne o politici. Ali posle mi je čak i ona, kćerka tako visokog funkcionera Kominterne, pričala da su svake noći osluškivali bat teških čizama po hodnicima hotela i čekali po koga će doći.

Lično sam prisustvovao jednom razgovoru koji ovde vredi zabeležiti.

Za vreme posete istočnoj Nemačkoj Tito se sreo sa Maksom Rajmanom, predsednikom tada zabranjene zapadnonemačke Komunističke partije. I Rajman je sredinom tridesetih godina bio u tom čuvenom, čudnom, pomalo jezivom hotelu Luks. Razgovarali su na nemačkom jeziku, zapravo sam bio suvišan kao prevodilac, ali niko me nije terao iz sobe.

Tito: “Mi se poznajemo iz Moskve, ali ti si, kako čujem, posle bio u koncentracionom logoru u Nemačkoj, kako se to dogodilo?”

Rajman: “Nešto se stezalo oko mene” (gotovo iste reči koje je koristio i Vener), “valjda sam previše brbljao. Javio sam se dobrovoljno da se vratim na ilegalni rad u Nemačku, nisam verovao da ću ostati živ, ali mislio sam da je za moju biografiju bolje da me ubije Hitler, a ne Staljin.”

Tito: “Razumem. Samo što za razliku od tebe ja nikada nisam brbljao, jer nikada nikome nisam verovao.”

To je zazvučalo kao da neko čekićem udara po gvožđu. Tito nikada nikome nije verovao! Da li je i to jedan od razloga njegovog ogromnog uspeha za života? Da li je to temelj poraza njegovih ideja na tako strašan način i tako brzo posle njegove smrti?

[odlomak iz teksta FRAGMENTI BOLJE PROŠLOSTI, Nedeljnik VREME, boj 1008]

NAKON JUGOSLAVIJE
Specijalni temat Malih novina
O raspadu, posledicama i budućnosti.
O alternativnoj istoriji.


Objavile: Male novine | 4. 05. 2010.

2 komentara
Posaljite komentar »

  1. Jugoslavija mi nedostaje sada i nedostajat će mi uvijek.I Titio,naravno.Nitko od današnjih političara,pa ni svjetskih,jednostavno mu nije dorastao.U Hrvatskoj sam rođena i uvijek u njoj živjela,sad se osjećam kao u kavezu,čini mi se da ću ako malo skrenem s ceste naletjeti na neku granicu.Žitelji Jugoslavije su me zaprepastili i razočarali.Toliko teških zločina,pokradeni narod,ma sve je to samo za plakanje.A sjećam se kad sam bila mlada,bli smo svi tako radosni,puni poleta i nade i vjerovanja u još bolje sutra.Evo upravo je prošao Prvi maj,pa može li se to nazvati slavljem? Možda bi neka nova Jugoslavija bila i moguća da nije toliko žgadije došlo iz emigracije i nisu učinili ništa dobro osim što su raspirivali mržnju među ljudima.
    A uostalom,ionako će nas progutati EU,gdje ćemo biti prezreni robovi i sluge bogatih vladara svijeta.

    Svejedno,Živio drug Tito,jedan i jedini! Smrt fašizmu – sloboda narodu!

  2. trazim nin novine iz 1980 gde je objavljen posljedni intervju jona lennona,bilo je u nastavcima kako mogu da dodjem do te brojeve,t.e ta izdanja…cao pozz

Posaljite komentar


five + = 12