Borivoje Adašević: “DORUČAK NA TRAVI”

Male novine Vas vode na nezaboravan, gotovo onostran literarni doručak – pisac Borivoje Adašević svoje stilski maestralne đakonije servira na travi, tamo gde se u gornjem delu, u tršćaku i travi o kojima piše, ne nalazi ništa. U njima su nastanjene uspomene, kaže Adaševićev junak devojci koja ga je dovezla automobilom

[Slika gore: Edouard Manet - Doručak na travi, Le Déjeuner sur l'herbe, 1862–1863 ]

Borivoje Adašević

DORUČAK  NA  TRAVI

Za Lj.

Ovde sam prvi put ugledao nago žensko telo, kažem devojci koja me je dovezla automobilom. Polje se nalazi na bregu, iznad grada, veličine je 300 x 200 m, po obodu obraslo trskom i travom koje se u proleće talasaju kao more. Nekada je to bilo društveno dobro, danas je vraćeno vlasniku, mom dalekom rođaku s kojim delim isto prezime i koji je imanje zapustio. U donjem delu, malo ispod mesta na kojem stojimo kao pred arenom, nalazi se jabučnjak, danas i on zaparložen. U gornjem delu, u tršćaku i travi o kojima pišem, ne nalazi se ništa. U njima su nastanjene uspomene, kažem tako devojci koja me je dovezla automobilom i koja, smeškajući se, odmahuje glavom. U to doba ti još uvek nisi izustila ni reč, govorim joj dalje, a ja se sećam sićušnih trščanih vlati što me bodu u bedra dok se valjamo blagom padinom polja. Padali smo u visoku travu tamo gore, eno na samom rubu, i kotrljajući se, kao balvani, dospevali do ovog mesta. Tada sam joj skidao bluzicu od prljave dreš svile, žućkastomrku, njeno telo mirisalo je na izgnječene plodove crnih dudova. Bila je siromašna, živela je u kućici pored polja, majka joj je bila čistačica u nekom trgovačkom preduzeću, otac noćni čuvar skladišta. Sećam se, to su sada vlati trave mog detinjstva, kažem devojci koja me je dovezla automobilom, trina se dizala ponad naših tela, a površ postajala poprište na kom sam se borio za saznanje. Ono bejaše bez pola, gotovo platonsko, ali nežno: spoznaja tela.

Devojka koja me je dovezla automobilom se na to nasmeje i odmahne rukom, potom se sagne i dodirne zemlju o kojoj govorim i po kojoj se u mislima valjam. Onda se i ja saginjem i prinosim nozdrve tlu, pokušavajući da pronađem taj davni miris detinjstva, jer zemlja kao i poneki čovek, sve prašta a pamti. Onda tako legnemo na travu i smejemo se podižući uvis noge, kao deca. A ja se prisećam svega, pa joj pričam. Njeno telo bilo je mrko, od ramena ka pupku nešto bleđe no na rukama, licu i vratu. Imala je devet godina tada, ja sam bio godinu stariji. Devojka koja me je dovezla automobilom se zakikoće i veli da sam bio pravi starkelja u tom davnom času spoznaje ženskog tela i da je, može biti, to saznanje došlo prekasno za mene, u času kada više nisam mogao naučiti o životu ništa. Baš ništa, kažem, a u mislima i na jeziku prevrćem to nago telo devojčice na stomak i odvezujem joj svilenu traku suknjice koju ću potom skinuti. Oho, uzvikne devojka koje me je dovezla automobilom, pa ti si rešio sve potanko da ispitaš! Oh, pa da, zbog toga smo i morali doći ovde, kažem otkidajući slamku sasušene trave i stavljajući je među zube. Gaćice su joj bile bordo boje, evo, kao boja ciferblata na mom satu, a oko njihovih bridi nežne se sunčahu paučinaste malje detinjstva. Dole, u dubini zemlje, nalaze se još uvek tuneli starog rudnika uglja, kažem devojci koja me je dovezla automobilom, i svi mi koji živesmo nadomak ovog polja, pijući vodu i jedući voće koje je rađalo u blizini, obedovali smo nešto od tog drvenog ugljena, te joj je telo mirisalo i na ugalj. Hej, pa ti si pravi pravcati rudar, kaže vragolasto devojka, i ti ćeš tu sada svoj nos prisloniti kako bi pronašao dugo traženi ugalj! Što je prislonu sklono bilo, prisloniti se i smilo, kažem, cerekajući se. Onda ona ustaje, hitra kao antilopa, iz korpice ostavljene po strani izvadi crvenu jabuku koju veštim potezom preseca na pola oštrim dugim noktom, kao blistavim nožem, i pruži mi je na dlanu. Hajde, rudarčino, pojedi ovo, moraš biti zdrav da sve to istražiš, veli, dok polovinu jabuke prinosi usnama i brzo je zagrize. Čuje se sočno praskanje dok zatvaram oči i prinosim usnama svoju polovinu jabuke. Međunožje joj je bilo nežnije i bleđe od stomaka i pupka i doista je mirisalo na ugalj. Na ugalj i zgnječene crne dudinje, kažem, žvaćući sočni zalogaj i gledajući u devojku koja me je dovezla automobilom, a koja okreće svoje zanosno telo i vrti se kao čigra, radujući se mojoj rečenici koja joj se iz nekog tajnovitog razloga prilično dopala. Posle sam taj događaj opisao u svom romanu, pozajmljujući ga glavnom junaku, a devojčica je u njemu odrasla i odselila se u Dablin kako bi rodila jednom Ričardu sina, u rano jutro ga dozivajući: Lajonele, Lajonele iz vlati trave! Sve se to nekako vrti i ponavlja u životu pisca, kažem devojci, i samo je pitanje časa kada će se do njegovih nogu dovući šepavi pas zaboravljenih uspomena, koje se, pak, sele iz našeg sećanja u tuđe, pozajmljuju ili putuju svojom voljom, navraćajući u živote književnih likova kao u svoj dom. Hi, hi, pocikuje na te reči devojka koja me je dovezla automobilom, pa to onda znači da će tvoje uspomene i do mene jednog dana navratiti?! Da, baš tako, velim, praveći jedan hitar kolut unazad, ostavljajući trag u, od žege sparušenoj, travi. Jedna uspomena za drugom, svraćaće u tvoj dom da ispiju čašu vode ili pojedu sendvič sa slaninom i ta igra nastavljaće se do u beskonačnost. Dok ne popijemo sve čaše vode ili pojedemo sve sendviče sa slaninom, kaže, smešeći se, devojka koja me dovezla automobilom, načinivši nenadano zvezdu u visokoj požuteloj travi polja. Ja se onda smejem i dozivam uspomene, gledajući preko ramena devojke, iščekujući da će se otud one javiti. Kada spustiš svoje desetogodišnje usne i nozdrve na telo devojčice, kažem zatim, usplahireno, onda se rodi sasvim novi kosmos u kome počnu da se vrte planete tvog sazvežđa, u kom si se na izvestan način i ti u tom času rodio. Buđenja novog sazvežđa delirični je to vakat, citira tada rečenicu iz mog romana devojka koja me je dovezla automobilom, tapkajući u mestu svojim svilenim papučicama i osluškujući, verovatno, reči kako se gube među travama. Među vlatima detinjstva, kažem tada zajapurenoj devojci, nastavljaćemo da se valjamo dokle god u nama život pukće kao jež, svraćajući u sećanju u polja i na hridine naših saznajnih obnaženja.

Devojka koja me je dovezla automobilom na te reči pocikuje i trupka u sasušenoj travi i trskama, kao bokser pred početak runde, dozivajući me gestovima i pokretima ruku na obračun. Hej, nisam ti to pričala, veli potom ona, primirivši se, ali od vajkada osećam da samo nebo povezuje sva naša saznanja, a da nam sećanja žive skupa, gore, nad nama, kao u kakvom kotlu u kom se krčkaju naši životi! Sasma kao sarma svijena od tela naših, kažem smejuljeći se devojci, a ona se, ozbiljna, premešta s noge na nogu i, tako čepajući, uzdiše, duboko. I tada, po principu nasumičnih sudara misli, odnekud navraćaju mirisne slike pita koje su nam majke pekle u davnini, pa ih se prisećamo, izgovarajući im imena uglas i nadvikujući jedno drugo, a pred nas, u sasušenu travu padaju pite od tikve Dule (za koju bejah čitavog detinjstva verovao da je ime dobila po jednoj mojoj baki), gužvare, pite od limunove kore, krompiruše, one s višnjama, zeljanice, od griza, s jabukama, šljivama, zatim gibanice, od heljde, s orasima, takođe, one bihorske, svijene u klupko, iseckane u trake, u novinske šlajfne, pirinčare, makovnjače, dudinjače, sve po redu, pite od kojih se usta pune tečnoću, slasnom milinom kao u gladi, oh, kao u strasti! I šta se potom dogodilo, upita devojka koja me je dovezla automobilom, oslobađajući, pri tom, dubok uzdah kojim ispraća ćilim s našim gošćama koje, pak, utekoše nekud u stranu, brzo, kao što su i navratile k nama. Onda se svet zgusnuo u jednu tačku, odgovaram joj, u kojoj se prvi dah saznanja spustio na mene kao grudva snega, rasprskavajući se i topeći na mom licu. I vreo i leden saznajni dah. U borealnom svetlu spoznaja kraja i početka. Valjalo bi biti anatom pa potanko ispitujući utvrditi od kojeg se ka kojem mestu na telu jedne devetogodišnjakinje prostiru kosti karlice, butne, grudne ili trtične, gde se pružaju mišići koji najavljuju zanosni oblik tela buduće žene a gde rastu vlasi koje nazivaju stidnim i kada sve to kreće da poprima oblike i boje puti! S jedne strane, život pisca ima zadatak da opiše efekat, mirise i zvuk, a sa druge da prodre u taj komplikovani splet nerava, krvi i kostiju koji ispod šumova života rovare i stružu poput žižka u drvenom ragastovu ulaznih vrata. No-no, podvikne mi iznenada, kao detetu, devojka koja me je dovezla automobilom, pripretivši mi strogo kažiprstom sisnistre, dok desnom rukom marljivo pretura po unutrašnjosti korpice koju smo doneli, da bi koncem svog istraživačkog poduhvata, na dugom elegantnom noktu kažiprsta, iz košarice na svetlost iznela zeleni plod kivija koji je potom istim tim noktom/sečivom rasporila uzdužno na dva jednaka dela, prvim me gađajući, kao fuškijom od blata, a drugi uz osmeh zadržavajući za sebe. Isuviše si bio malen, veli potom ona, skoncentrisano, da bi me sada navlačio na ta ulazna vrata svoje metafore. Iskustvo se puti, u tom slućenom obliku, ipak događa kasnije, kada vreme i biologija u sopstvenom činu obljube izrode muškarca i ženu, ucelo i odrasle. Posisaj, zato, to svoje parče i dobro ga iscedi iz kore da povratiš snagu od te šeretli priče, čiji te pravi krešendo čeka tek kasnije, kada ova zakuska sa sećanjima, poput ponornice, utekne u nas.

Ja se na to gromko nakašljem i držeći u stegnutoj šaci zeleni plod kivija, kao valjak okrenem dva-tri-put u šuškavoj travi, a devojka se, gledajući me, kikoće, slatkim zelenim sokom oblivenog lica. Ležala je naga na travnatoj kostreti kao Venera, kažem tada, setno, tela ukrštenog s mojim poput kazaljki na satu, dok su u našim utrobama otkucavala živa uzbuđena srca. Dan danji čujem to bilo koje kolabira u meni i izbija dvanaest pa tri u ušima, a taj sunovratni zuj, zuj rajskih pčela, sveprisutan je i nadrealan! Nalik nekom satu čije se kazalje ne vrte već valjaju jedna preko druge, tako meni sopstveni život izgleda danas. Sve se tumba u tebi, kaže u tom času devojka koja me je dovezla automobilom, i samo je pitanje časa kada će iz tebe pokuljati uzvitlani treset tvoga života. Ergo, u tom davnom času spoznaje puti, nije se ni dogodilo nikakvo saznanje, nikakva spoznaja, nego je to bio početak stvaranja tresetišta iz koga ću netom vaditi plodnu zemlju svoje literature. Svakojakog zlata se steklo u slojevima tog tresetišta, od lobanja umrlih prijatelja, do mističnih ozarenja i ljubavi za koje sam bio ubeđen da će iz temelja promeniti svet. Hoopla, uzviknem iznenada, napravivši stoj na rukama, nalik na one koje smo pravili u detinjstvu, i dok nastavljam hodati naglavce, devojka koja me je dovezla automobilom prekriva šakom oči, gvireći u mene između prstiju i darivajući me štedro smehom. Muškarac nakon trideset treće godine života, veli ona dohvatajući se vazduha, sposoban je za razne ludosti, što svedoči njegovom povratku u detinjstvo a samo je pitanje časa kada će iz njega ta infantilna igra pokuljati! Probuđeni dečak nikada više neće utihnuti i sve dok miče udovima, čovek će sa sobom radosno nositi to infantilno ja. Ime mi je zrelost i došla sam po vas, vičem tada obodren rečima devojke, shvatili ste danas štogod, a znate da to je ništa prema onom čemu vas starost uči! Detinjstvo vas pripremi u zrelosti da progledate, a ona tek priprema je za mudrost koja se smrću doziva! Devojka koja me je dovezla automobilom na te reči klone zureći u zemlju ispod svojih nogu, potom lupne dlanovima o travnati sag i počne mrmljati, puštajući reči kao suze da padaju na tlo. Ja hodam na rukama gledajući je, pogleda mutnog od krvi koja mi se sjurila u lice, crveno kao bulka. Potom, na ivici snaga, gubeći iz vida devojku, padam u travu halapljivo tražeći svaki udisaj. Iznad mene, kao razigrane aveti, nebom promiču oblaci! Udisali smo vazduh, velim kasnije, prožet mirisom njene nasumično razbacane odeće. I što smo duže ležali, to nam je bilo lakše da s tog mesta uteknemo bez reči. Na usnama bejah zadržao slatkastoslani ukus njenog tela, jagodice prstiju nosile su drhtaj kože stomaka i prepona. Razmišljam tako o tom davnom času pridižući se i dohvatajući rukom košaricu, pronalazim u srebrnu foliju zavijeni sendvič koji prelomim na pola, zagrizem svoj deo a drugu polu dajem devojci koja se najpre s njom poigrava a zatim sedne pored mene i počne jesti, oštrim elegantnim zagrizajima otkidajući komadiće, kao lavica. Potom u korpi pronalazim termos s vodom i preko ispruženog dlana, smejući se, nalivam lavici. Ona, kad se napije, obriše usne ubrusom s vrha korpe i nasloni glavu na moje krilo. Dremamo tako, čas ili dva, potom primetimo kako se obodom neba, gomilaju tamni kišni oblaci. Posle smo utekli s poprišta i nikada se na njemu više nismo sreli, kažem, prenut iz dremeža, godine su počele da sustižu jedna drugu u povorkama, mirne ili ratne, svejedno, ali godine u kojima smo susreli zrelost i unutrašnji mir, porodicu ili utabani put ka njoj, devojčica se odselila u neko seoce u Francuskoj a ja sam bivao malo tamo i malo ovde, bez prestanka hodajući ivicom svog života kao tankom linijom između svetova. Ali još uvek, pred jutra, tonući iz jednog sna u drugi, osetim onaj drhtaj bila i nervozne otkucaje srca i znam da ću ugledati to nago žensko telo u travi i trskama i tanku liniju međunožja kao praznak uterusa iz kog je sve nastalo…

Otud dolazi kiša, velim iznenada, upirući prstom u oblake koji se poput krda bizona u stampedu valjaju ka našoj strani neba. Devojka uzima korpicu iz trave, lupkarajući papučicama o zemlju kako bi istresla slamke i prašinu. Trebalo im je dugo da stignu do nas, veli ona, pružajući mi slobodnu ruku. Kad je prihvatim, krećemo polako ka dolini. Da, Francuska je ipak daleka zemlja, kažem, još, dok se gubimo u tršćaku i travi

Borivoje Adašević, pisac, rođen je 1974. u Užicu. Objavio je knjige priča: “Ekvilibrista” (2000) i “Iz Trećeg kraljevstva” (2006) i roman “Čovek iz kuće na bregu” (2009). Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda, od decembra 2008. godine. Pored toga, objavljivao je prozu u čitavom nizu domaćih i regionalnih časopisa. Zastupljen je u izboru priča pisaca rođenih sedamdesetih “Pseći vek” i u tematskoj antologiji “Poslastičarske priče”. Dobio je stipendiju Fonda “Borislav Pekić” za 2007. godinu, kao i nagradu za urbanu priču BAP2000 (Balkan association of publishers). Živi i radi u Požegi. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 7. 05. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Sjajna prica!

Posaljite komentar


× 4 = twenty