Nikola Živanović: POEZIJA I SMEH

U svetu gde su “Himalaji kolena drugih planina”, poezija se, po uverenju pesnika i kritičara Nikole Živanovića, razume na način na koji se razume vic, neposredno i potpuno. Ostaje samo pitanje, šta su, onda, Alpi?

Nikola Živanović

POEZIJA I SMEH

Nedavno sam u jednom intevju sa Ljubomirom Simovićem pročitao jedan stih Radjarda Kiplinga. Simović ga je naveo da bi objasnio šta je po njegovom mišljenju poezija. Stih glasi „Himalaji su kolena drugih planina“. Pre toga ovaj stih nisam pročitao, ili ga nisam zapazio, ili sam ga zapamtio pa zaboravio. Sve u svemu, bio sam ushićen. Nekoliko narednih dana prilikom svakog razgovora sa nekim od prijatelja koji vole ili ne vole poeziju navodio sam ga. Reakcije, međutim, nisu bile kakve sam očekivao. Ljudi su uglavnom ostajali zbunjeni. Ne želim time da omalovažim njihovu inteligenciju niti da ovaj stih proglasim nekim posebno teškim i nerazumljivim. Način na koji sam ga saopštavao, uz bezbrižan razgovor i piće, svakako nije bio pogodan za razumevanje poezije. Najčešće su mi tražili kontekst, celu pesmu. Ali Simović je taj stih, a ne celu pesmu, izdvojio kao primer. Ono što je o poeziji želeo reći moglo se videti samo na osnovu njega. Da ne dužim, u svakom od slučajeva morao sam da objasnim zašto me je stih toliko uzbudio. Himalaji su najviše planine, a kolena se nalaze na donjem delu tela. Tu sličnosti očigledno nema. Ali ako se ljudsko telo zamisli, ne kako stoji, već kako leži na leđima sa savijenim kolenima, sličnost je očigledna. Ispod ovoga stiha nalazio se drugi, tj. planine leže. I ne samo da leže. Opisano je i kako leže. Ovakvo raščlanjavanje svakako ne daje pravi doživljaj. Stih je sačinjen tako da probudi tu sliku u svesti, da omogući viđenje stvari, drugačije viđenje, da ne kažem oneobičavanje.

Poezija se, po mom dubokom uverenju, razume na način na koji se razume vic, neposredno i potpuno. Gde takvo razumevanje izostane, ne može se govoriti o doživljaju pesme kao što nema smeha kada se vic objasni. Pesma se ne mora razumeti odmah, ali kada se razume, posle petog ili desetog čitanja, ili kada iznenadno iskrsne u svesti posle nekog događaja, ona se razume u potpuniosti. To nije nešto čemu tumačenje može pomoći. Naknadna uživanja u poeziji moguća su kao što je moguće danima se smejati nekoj šali. Takve šale su retke, kao i takve pesme. Uopšte, kao jedan od najpreciznijih načina za proveru vrednosti pesme uzimam to da li mi se prilikom drugog ili trećeg čitanja dopada više ili manje nego posle prvog. Kasnije čitanja su kritička. Neko ko se jednom odušavio nekim stihom tada pokušava da mu pronađe manu, da otkrije da on nije sastavljen tako dobro kao što se to učinilo u prvi mah. Ukoliko stih izdrži ovu probu, radost čitanja se ponavlja. Čitalac voli da ga pesma pobedi.

Uopšte, veza humora i poezije, za mene je sasvim prirodna stvar. Verujem da ljudi koji nemaju smisla za humor ne mogu ni da čitaju ni da pišu poeziju. Bezbroj puta mi se desilo da upoznam nekoga ko kaže da piše pesme. Ako bih osetio da taj neko nema smisla za humor, znao sam da ni u njegovoj poeziji ne mogu naći ništa. Nikada mi se nije desilo da pogrešim. Ovo važi i u suprotnom smeru, ako nečija poezija odaje „manjkavost duha“, taj je dosadan i u razgovoru. Naravno, nije svako ko piše loše pesme dosadan. Ali i to se vidi iz poezije. Vidi se da nečijem duhu ne odgovara pesnički izraz.

Uočio sam i ružnu pojavu da se ljudi smeju tuđim lošim pesmama. I to uvek rade samo oni koji sami ne mogu da napišu dobru pesmu. Smejati se nečijoj lošoj pesmi, to je isto što i smejati se nekome ko nije razumeo vic. U čoveku od duha loša pesma izaziva tugu. Neko je bio tu, slušao, tražio, nije čuo i nije našao. Sa druge strane ja se smejem dobrim pesmama. Nad mnogim romantičarskim knjigama sam se iskreno isplakao, ali kada je reč o nekoj hladnijoj poeziji, tu je uvek smeh. Taj smeh se razlikuje od onog rugalačkog smeha lošim pesmama, to je smeh radisti koji učestvuje u zanosu i sreći onoga ko je došao do tog stiha, do tog mesta koje mu se na trenutak otkrilo. Ponekad se smejem i tužnim pesmama.

Veza smeha i pesničkog ushićenja više je nego očigledna. Vratio bih se na Kiplingov stih. Neko bi možda rekao da moje tumačenje insistira na refersencijalnosti, a da je jezik autoreferencijalan. Već sam taj komentar odvojio bi nas od poezije i odveo u oblast lingvistike i filozofije. Filozofija i nauka su se uvek osvrtale na poeziju. Pesnici su inspirisali i pokretali nove pravce. Nije li Vordsvortov stih „Dete je otac čoveka“, nekakav zametak psihoanalize. Dovoljno je obratiti pažnju na Hajdegerova poređenja da se uvidi koliko on duguje Helderlinu. Teorija o prirodnom odabiru može se naći još kod Lukrecija itd. itd. Obrnuti proces je moguć. Nauka može inspirisati poeziju, ali samo tako što joj pribavlja teme. Nauka ne sme od poezije da traži da je razume.  To važi i za čitanje, ne samo za pisanje pesama. Ako se čitalac svesno služi znanjem da bi protumačio pesmu završiće u ćorsokaku. U Kiplingovom stihu, recimo, moguće je shvatiti kolena u skladu sa njihovom najčešćom upotrebom u jeziku, klečanjem. Onda se Himalaji mogu povezati sa religioznošću, Tibetom, Bogom koji je negde gore, Olimpom i sa čim sve ne. Tumačenja su bezbrojna. I onaj ko to tako čita uživa, ali on uživa u svom znanju, u onome što učitava u pesmu, u svojoj mašti. On se ne smeje. Pesma ga nije pobedila, on je nju.

Nasuprot zapadnoj logici i simboličkim tumačenjima, sklon sam da čitanje pesama povežem sa istočnim načinom mišljenja, pre svega sa zenom. Kao i zen koan, pesma traži neku reakciju, ali to nije smišljena i logična reakcija, već spontana, trenutna reakcija u kojoj se otkriva ono nevidljivo, to je trenutak viđenja. Moguće je pravdati neke poetike koje se koriste smišljenim rebusima i simboličkim sistemima. Čitanje njih, međutim, ostaje čista sholastika. Neću ići dotle da sve to negiram. Dopustiću mu da postoji. Ali mene takva poezija ne zanima. Tražim ono što me oslobađa logike, što me uvodi u svet čistog bića, da budem dosledan, što me čini budnim. Tu je sličnost poezije i smeha. I jedno i drugo saznanje dolaze bez napora i čine nas srećnim. Veze se tu ne shvataju razmišljanjem, one se otvaraju pred nama i ukazuju se kao nužne. Samo tako shvaćena poezija može biti važna za čoveka. Jer to je osećanje smisla koji se opire razumu i iskustvu, to je neračunski, potpuni doživljaj svrhovitosti, i poezije i života.

Šta je, međutim, sa Kiplingovim stihom i mojim tumačenjem? Može li se ono uzeti kao jedino moguće? Čitanje i tumačenje su onoliko vredni koliko toga mogu da izvuku iz pesme, tačnije onoliko koliko je pesma posle takvog čitanja vredna. Ovo treba shvatiti u duhu onoga što sam gore rekao. Ne čini svako tumačenje pesmu vrednom. Ponekad se preobiljem dobija bezobličnost. Razmatranja raznih simboličkih značenja često dovode do iscrpljenosti. Da poentiram, vredna su samo ona tumačenja koja nas čine srećnim.

Ostajem pri tome da se u pesmi ipak nešto mora razumeti na određeni način. Ostajem pri tome da taj način nije proizvoljan, da pesma ipak ima nekakvu strukturu koja nam pomaže da je razumemo. Pesma se dakle, može razumeti pogrešno. Iz nekih pogrešnih tumečenja može nastati nešto novo. Više puta mi se dogodilo da neku pesmu pogrešno razumem. Bio sam tako ushićen nekim stihovima danima, ali ih se nisam mogao tačno setiti. To se naročito dešava kada pesmu pročitam na stranom jeziku pa je se prisećam na srpskom. Onda sam potražio te pesme i video da sam ih sasvim pogrešno razumeo i da od toga čime sam se sve vreme zanosio u pesmi nema ništa. Bio sam tužan. Kao da je srušen neki lep grad. Onda sam to što sam shvatio zapisao kao svoje pesme. Ne zbog taštog ponosa nad svojim tekstom, već zbog objašnjenja samog tog procesa, moram raći – to što sam zapisao još uvek smatram daleko boljim od onoga što je zaista pisalo, mada su u pitanju veliki pesnici. Naravno, uvek ostaje mogućnost, da te pesme, onakve kakve jesu, još nisam razumeo.

Setio sam se i jednog primera iz rane mladosti koji sam pričao prijateljima i tražio od njih da odgonetnu sliku. Reč je o Miljkovićevoj Pesmi za moj 27 rođendan. Mislim da ova priča jasno ilustruje moj slikovni pristup poeziji. Završni stihovi te pesme glase: „Dok mi zvezde kolena ne nažulje/ moliću se pobožnoj vodi“. Prvi put sam obratio pažnju na te stihove kada je jedan stariji pesnik, kritikujući Miljkovićev simbolizam, naveo sintagmu „pobožna voda“  kao besmislenu i glupu. Iskreno, ni sam se ne oduševljavam preterano ovim stihovima. Zato će mi oni dobro poslužiti za ovakav, nemislosrdan, obdukcioni pristup. Stihove treba prvo pokušati shvatiti kao sliku. Tek ako se na tom nivou ne dobije smisao, treba pokušati sa traženjem simboličkog značenja. Naravno, simboličko značenje se može nalaziti i preko ovoga. Tu smo u svetu Dantea i četiri vrste značenja. Međutim, kad je o Danteu reč, insistiranje na značenjima koja idu preko ovog prvog, doslovnog, tj. vizuelnog, često previđaju lepotu ovih stihova koji su opstali pre svega zahvaljujući tom slikovnom sloju. Što se Miljkovićeve slike tiče imamo čoveka kome zvezde žuljaju kolena. To znači da kleči. Osim na nebu, zvezde mogu biti samo u vodi, kao odraz. Dakle čovek kleči nad vodom. Šta radi? Moli se. Šta vidi? Vidi vodu, u njoj zvezde i senku čoveka koji se moli, koji je pobožan. Svakako nategnuta i ne mnogo upečatljiva slika. Međutim, ako bi nako pokušao da ove stihove protumači simbolima, uzimajući šta sve voda u hrišćanstvu znači (a pritom zaboravljajući da će pesnik povrećati u raju), eto sholastike, eto gubljenja u nevažnom, eto otpora prema poeziji i malodušnosti koja je uočljiva kod savremenih pesnika.

Poezija koja nam ne omogućava da stvari vidimo kao nove, koja nije u stanju da nas oraspoloži, nasmeje, pa makar nas nasmejala i svojim mračnim uvidima… ne znam kako bih drugačije završio ovu rečenicu osim da uzviknem: „Čemu?“

Nikola Živanović rođen je 1979. Objavio je knjige pesama Aleja Časovnika (1998, sa Aleksandrom Šarancem), Narcisove ljubavne pesme (1999) i Astapovo (2009). Pesme su mu prevođene na više jezika i zastupljene u više antologija. Osim pesama piše i eseje i književnu kritiku. Prevodi sa engleskog. Urednik je izdavačke kuće Koraci.


Objavile: Male novine | 17. 05. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. tačno, negdje u onom aristotelovskom doživljaju čovjeka kao životinje koja se smije,
    neku poeziju jednostavno nikad ne mogu “odstraniti” iz sebe, kao što se uvijek smijem onom:
    “Ho’š da ti ubijem dvoje jaja na oko?”
    “Ho’š ti da ja tebi sisu otkinem!?”

Posaljite komentar


× 5 = twenty five