Siniša Tucić: KAD SAM DOBIO OTKAZ

U drugoj iz serije subverzivnih proza o Nadlogičkom akademiku, novosadskog pesnika Siniše Tucića,  njegov sasvim neuobičajeni junak govori o poeziji dok se sve unaokolo raspada. Te godine, onog davno prošlog maja, ni satovi nisu radili, a pripovedač, nakon što je dobio dobio otkaz, dilovao je kafu, cigarete, benzin, zejtin, čokoladu, agregate za proizvodnju minimalnih količina električne energije.

Siniša Tucić

NADLOGIČKI AKADEMIK

II deo KAD SAM DOBIO OTKAZ

Mome ocu Vujici Rešinu Tuciću
i svima onima koji seprepoznaju u  ovoj priči

Često se vraćam u grad vozom, koji  tutnji kroz ravnicu. Ulazim u stan i skidam majicu. Grudi su mi oznojane. Ti vadiš čist veš iz ormara.  Papagaj čvrči u kavezu. Perem se i presvlačim. Tipična scena u našoj kući.

Obožavam pruge. Beskrajno duge pruge, kroz zelenu ravnicu. Iako živim u XXI veku, često u mislima odmotavam kadrove Bertolučijevog filma XX vek. Dete legne na prugu, a voz projuri iznad,  deteta i njemu ne bude ništa. Potrebno je puno detinje hrabrosti za tako nešto.

Večito sam oznojan. Razapet između više gradova u jebenoj ravnici.

Kada sam ostavio sestru i roditelje, uspeo sam da se nastanim u malo većem  gradu, u prostoru naše drage, zelene nizije. Ne mogu da pucam na veliko, jer ja nisam svetski nomad. Ja sam samo luzerski muvator, koji živi sa tobom, u vanbračnoj zajednici, u dvosobnom stanu tvoje rođene mame koju smo sahranili pre tri godine. Nikad nećemo otputovati na Novi Zeland kod tvoje sestre od tetke, sa kojom se dopisuješ preko Interneta.

Onog davno prošlog maja, kada sam dobio otkaz u fabrici satova, dilovao sam kafu, cigarete, benzin, zejtin, čokoladu, agregate za proizvodnju minimalnih količina električne energije. Te godine satovi nisu radili, vreme je moglo da stane. Tada sam još uvek živeo sa roditeljima i dvanaest godina mlađom sestrom, skakala je od sreće kada bih joj doneo švercovane Milke sa lešnicima, koje roditelji nisu mogli da joj priušte. Obožavam satove. Nedostaju mi, ali sam prihvatio svet, muvanja, snalaženja, trgovanja… Od šverca robe ubrzo sam uspeo  da iznajmim podstanarsku sobu u malo većem gradu, a onda da upoznam tebe i da se preselimo  u garsonjeru, a potom, nakon bombardovanja, u dvosobni stan tvoje majke, u kojem i danas živimo.

Zavoleo sam vozove.  Zavoleo sam ih ujesen te godine, malo vremena pre našeg prvog susreta. Tri puta nedeljno  odlazio sam u prestonicu. Radio sam sa pesnikom-inžinjerom koji je konstruisao mašinu za pakovanje limuntusa u kesice. Odmah sam uleteo u posao, dok je u susedstvu besneo rat. Moj zadatak je bio da distribuiram pakovanja po manjim mestima. Ponekad sam mu donosio pare od prodaje. Naravno, u stranoj valuti. Nemačka marka. Ubrzo nam je posao propao, ali on nije očajavao. Završio je epizodu sa limuntusom i počeo da oslikava pravoslavne ikone koje je prodavao  novopečenim vernicima. Šta ćeš, pesnik-inžinjer. Renesansna ličnost. Usput, zadržao je i nacrte konstrukcije mašine za pakovanje limuntusa, ali je namerno napravio kuršluše u nacrtu, da mu neko ne ukrade ideju. Kao Leonardo Da Vinči. Zavod za zaštitu patenata tih godina nije radio.

Bio je to pravi umetnik. Otac troje dece. Kada nam je pukao posao, odlepio je. Neko vreme sam nastavio da ga posećujem. Njegovi nisu imali šta da jedu. Mlađa ćerka mu je krenula je udrugi razred osnovne, a starija u šesti. Sin mu je završavao  gimnaziju. Žena, stub porodice, bila je nezaposlena. Mesila je hleb i piroške.

Govorio je o poeziji, dok se sve oko nas raspadalo. Ulazili smo u astralne tunele inflatornih nula. Ludilo. Ja nikada nisam stvarao. Jednom sam u mladosti pokušao da sviram u rok-sastavu, dok sam studirao filozofiju, ali to je kratko trajalo. Kada sam se zaposlio, pravio sam satove i vremenski  živeo dvadeseti vek, u svoj njegovoj lepoti.  Devedesete su bile neki sumnjiv prelaz u dvadeset i prvi.

Tokom mojih poseta, dugo bi razgovarali. Pričao mi je o Danilu Harmsu, ruskom piscu, koji je pisao nešto kao prozu apsurda. Kratke priče. Slučajeve. Pesnik-inženjer opisivao je Harmsovu radnu sobu.  Sa zida te sobe mogao se pročitati aforizam Mi nismo piroške. A u inženjerovoj sobi,  na klinu, visio je komadić papira sa imenima Baha, Gogolja, Knuta Hamsuna i drugih umetnika, naročito cenjenih u njegovoj kući. Na ekserčićima su visili srebrni satovi i natpis: «Ovi satovi imaju posabno nadlogično značenje». Voleo je da  priča o satovima iz Harmsove sobe, znajući koliko mi satovi znače. Bio je veliki protivnik logike. Objašnjavao je svome sinu da ne mora da prihvati stvarnost onakvu kakva jeste, govorio da isecanje Mebijusove trake može biti daleko uzbudljivije i zanimljivije od analize tradicionalističkih soneta, nametnutih od zvaničnog školskog sistema u gimnaziji koji počiva na torturi  racionalnosti i kauzalnosti. Večita opsesija pesnika-inžinjera bila je spoj književnosti i nauke u ključu iracionalizma.

A onda je jednog dana potpuno poludeo. Ponašao se kao neshvaćeni otac iz  romana Bašta, pepeo. Sa svojim idejama izašao je iz prostora svoje sobe. Počeo je da recituje stihove iz mladosti na ulici, u samom centru metropole, dok su se svetla okolnih zgrada palila i gasila, usled promena grupa tokom restrikcija struje. Stao bi na trg, kao Sokrat na Agoru, izbečio oči i izvikivao stihove pred šokiranom masom, koja nije smela da mu priđe:

Drage moje ljudine
Kome da se obratim
U dnu sebe ranjena
Držim usne skupljene
Imam oči velike
Poput puna meseca
Dobre moje ljudine
Kome da se otkrijem
Nešto ima u meni
Glavu moju otima
Ja ga zovem napolje
Pretim njemu očima
Lepe moje ljudine
Kome da se požalim
Nešto ćuti u meni
Jede moje nutrine.*

To je bilo njegovo pismo trgu. Pismo koje je slao Etru metropole. Znao je da ga uplašena masa neće čuti. Ipak, govorio je, neko će čuti moju muku. Postoji neki dijalog u ovom ludom vremenu. Morao je neko da ga otpočne.

A njegova žena, šta je njegova žena mogla da uradi? Postala je stub i sva briga oko porodica je spala na nju. Mesila je piroške i nosila u pekaru preko puta sinovljeve gimnazije. Pekaru su držali neki subotari.

Ubrzo sam izgubio kontakt sa pesnikom-inžinjerom. Postoje tri varijante. Ili je postao slavan (što je malo verovatno, jer bi se pročulo), ili je završio u ludnici. A možda su ga zaposlili preko veze u Narodnoj biblioteci, da bi ga smirili.


*stihovi Vita Markovića

Siniša Tucić, rođen 1978. godine u Novom Sadu. Pesnik, esejista, multimedijalni umetnik. Objavio tri zbirke poezije: „Betonska koma” (1996), „Krvava sisa” (2001) i „Nove domovine” (2007). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije „Nešto je u igri ”(2008). Sarađivao u časopisima: „Tisa”, „Ovdje”, „Transkatalog”, „Simposion”, „Nezavisni”, „Danas”, „Stanje stvari”, „Polja”… Bavio se scenskim izvođenjem u Kamernom pozorištu muzike – „Ogledalo”. Živi i radi u Novom Sadu. Autor je Malih novina od marta 2010. godine


Objavile: Male novine | 21. 05. 2010.

Posaljite komentar


6 − four =