Vule Žurić: TRAGEDIJA FUDBALA

Neposredno pred južnoafrički, devetnaesti Mundijal, dok se za najpopularniju sportsku priredbu na svetu zagrevaju fabrike piva i čipsa, a milioni ljudi uzimaju godišnje odmore kako bi mesec dana sedeli ispred TV-a, umirali, krvarili i povremeno naricali od očaja i ontološke nepravde, književnik Vule Žurić, u tekstu “Kaka gol!”, za Male novine piše o večnoj temi – o tragediji fudbala.

Vule Žurić

KAKA GOL!

Narodna poslovica, ili to piše u Statutu Vojvodine, kaže kako posao ne valja počinjati u petak. Jer, sutra je subota, onda odmah dođe nedelja, u ponedeljak uveče na programu je neka dobra TV drama, utorkom su Festove premijere, sredom je KINO OKO… Eto vidite kako su u pravu oni koji kažu kako istorija nije važna i kako treba jedino gledati u budućnost, verovatno dalju, recimo u juli 2014, kada će takođe u petak, u Riju, na Marakani, početi dvadeseti Mundijal.

Igraće domaćin protiv aktuelnog svetskog prvaka.

Igraće, dakle, Brazil.

Sam.

Kao i uvek.

Na betonskoj gredi tunela iz kog se istrčava na teren najvećeg stadiona na svetu i dalje će stajati krvava mrlja koja tu stoji još od 1950, kada su na prvom posleratnom Svetskom prvenstvu u fudbalu igrali Brazil i Jugoslavija. Pri istrčavanju na teren, pred skoro dve stotine hiljada poludelih ljudi, naš kapiten Rajko Mitić je udario glavom u niski strop i posekao se. Kada je desetak minuta kasnije, sa čalmom na glavi ušao u igru, Brazil je već vodio sa jedan prema nula.

Ali ta Mitićeva krv uskoro se pretvorila u krv cele jedne nacije, jedne planete koja igra sambu, peva, igra fudbal na Kopakabani i bila je svetski prvak pet puta.

Prvi put su osvojili pehar boginje Nike celih osam godina nakon Mundijala u Brazilu i te poslednje utakmice, koja nije bila finalna, jer se jedini put u istoriji svetskih prvenstava u fudbalu sama završnica nije igrala po kup sistemu.

BRAZIL 1950 - Prelom finalne utakmica Brazil - Urugvaj na stadionu Marakana i gledaoci koji vise jedni preko drugih

A nekoliko dana nakon poraza Jugoslavije, na toj istoj, još krcatijoj Marakani, igrali su Brazil i Urugvaj, prvi svetski prvak u fudbalu.

I sami Urugvajci su verovali da je Brazil bolji i da su Englezi izmislili fudbal da bi Brazil uvek i uvek i uvek bio najbolji.

Svi sem Obdulia Varele, kapitena urugvajskog tima.

On je uzeo loptu iz mreže kada je Brazil poveo, odneo je do centra i zauvek upropastio fudbal.

Kasnije, kada je tuga prekrila prekrila Rio i ceo Brazil, kada je kafa postala gorča a stotine ljudi oduzelo sebi život, Obdulio Varela je skrivajući se u mračnom uglu smrknute prestonice sambe shvatio šta je uradio.

Obdulio Varela je plakao, ali suze nisu mogle da izbrišu ni Mitićevu krv ni činjenicu da je Urugvaj postao svetski prvak po drugi put.

Prvi put im je to pošlo za rukom na prvom Mundijalu, u Montevideu, dvadeset godina ranije, kada su u polufinalu pobedili Jugoslaviju, upravo rukom jednog policajca koji je jednu loptu vratio iz auta u igru i…

Taj prvi posleratni Mundijal je ipak bio presudan, jer svako naredno svetsko prvenstvo u fudbalu pre je ličilo na spektakularno poigravanje sa grčkom tragedijom nego na sport.

Najmanje je sve to ličilo na najvažniju sporednu stvar na svetu.

Prvo su, pedeset četvrte, Švabe počele stvaranje one čuvene Linekerove definicje da je fudbal igra sa loptom u kojoj učestvuje dvadeset i dva igrača a na kraju pobede Nemci. Umesto legendarnih Mađara, koji su im u predtakmičenju zabili sedam komada, ukleti pehar su poneli donedavni gubitnici, kojima nije bilo ni dozvoljeno da se takmiče u kvalifikacijama za odlazak u Brazil.

Filmofili, sećate li se završnih scena Fasbinderovog remek-delca „Brak Marije Braun“, kada Hana Šigula, sva u čarapicama, halterima i korsetu ostavlja plin i sve odlazi u helać u trenutku kada Mađarska ne postaje ono što svi znaju da jeste?!

Dobro, na dva naredna Mundijala pravda donekle biva zadovoljenja, fudbal dobija Pelea, Jugoslavija Šekija, Brazil u Švedskoj i u Čileu osvaja i brani krunu.

Ali, od Čilea šezdeset i druge, pa sve do ovoga juna, mi nismo mrdnuli iz Evrope!!!

Srbija, dakle, ne da ne treba da uđe u Evropu, već bi svake četiri godine morala iz nje da odlazi, na Mundijal!

Propuštali smo, dakle, Mehiko oba puta, Argentinu, pa SAD, te Koreju i Japan.

A učestvovali smo u tragedijama oba puta u Nemačkoj, Španiji i Italiji.

ŠVEDSKA 1958 - Mladi Pele u nezadrživom naletu

Ali, hajde što smo u Nemačkoj, sedamdeset i četvrte, uprkos pobede nad Zairom od devet prema nula kasnije naleteli na dobre stare Švabe, hajde što nas je u Španiji urnisao danski sudija Pedersen, hajde što smo u Italiji imali sve sem dobrog trenera, jer kao što Maradona i Zidan nisu najbolji fudbaleri, tako Osim nije bio dobar trener, jer ne daje se gol rukom, ne udara se glavom protivnički igrač i ne odlazi se u svlačionicu dok se tuku penali.

Muka je šta se sve dešavalo Brazilu, muka je šta je sve na Mundijalima istrpeo fudbal.

Najgore je bilo u Španiji, osamdeset i druge, kada su u jednom ludom sistemu, u drugoj fazi grupe bile sastvaljene od po tri tima. U jednoj grupi su se našli Brazil, Italija i Argentina.

Brazil je sredio Argentinu i bio im je potreban jedan jedini bod protiv Azura, koji su se jedva provukli kroz prvu fazu.

I Paolo Rosi je ubio Brazil, ubio fudbal.

Falkao je desetak minuta pred kraj izjednačio na da prema dva i Sokrates, Ziko, Eder, Falkao, Žairzinjo i ostali su mogli da odugovlače, da se valjaju po terenu i da uđu u polufinale i postanu svetski prvaci.

Ali Brazil je došao u Španiju da igra fudbal i…

.

JUNSKI SPECIJAL
Malih novina

AFRIKA 2010.

.

Da ne gušimo dalje publiku primerima, ovo je internet, nije Kumrovec, ili Šilerova Ulica, ali hajde da ukažemo na još jednu jedinu tragediju koja se odigrala osamdeset i šeste u Mehiku, gde je Brazil ispao na penale od Platininijeve Francuske, ali gde je jedna druga reprezentacija igrala najlepše, igrala fudbal i već u osmini finala ispala.

SSSR!

Trenirao ih je Valerij Lobanovski, čovek koji je godinu-dve ranije sa kijevskim Dinamom u finalu Kupa pobednika kupova ponizio Barselonu.

Između ostalih, igrao je Mihaljiščenko, koji će u Južnu Afriku povesti dosadnu i ljigavu, politički korektnu, proevropsku zbornaju kamandu Ukrajine.

ŠPANIJA 1982 - Kubizam prvenstva

Rusi su, dakle, igrali totalni fudbal na kvadrat. Igrali su lepo, efikasno, da se kikoćeš od dragosti dok ih gledaš u sitne sate, uz komentare Vladanka Stojakovića.

Belgijanci su im dali dva gola iz ofsajda.

Igrani su produžeci i oko pola četiri ujutru, sve je bilo gotovo.

Fudbal je još jednom izbačen sa Mundijala.

Tako će, cenim, biti i na ovom devetnaestom svetkom loptačkom derneku. Neka od utakmica osmine finala ili, najdalje, četvrtfinala biće ta u kojoj će izgubiti fudbal, a pobediti Švabe, ili Italija, bilo ko.

Istorija Mundijala je, to sve vreme hoću da kažem, jedna tužna priča o krhkosti lepote i igre.

Na fudbalskom terenu vuk očas pokrka Asku, a onda smaže i kozu i njenih sedam jarića, da bi prešao i na tri praseta, kerušu i njene kučiće…

Nezasita je fudbalska nepravda.

Svake četvrte godine sedamo pred sve veće i bolje male ekrane, gledamo sve bolje prenose koje komentarišu sve slabiji sportski novinari i znamo da će radost trajati kratko. Pratimo Mundijal ne bi li smo po ko zna koji put bili očevici ranih jada u bašti, pepelu.

Mundijal je, dakle, grobnica fudbala.

Četiri četvrtfinala, dva polufinala i sahrana.

O, kako bi sjajno bilo da taj vampir, što kao šampion trči sa peharom počasni krug, bude Tadićeva, pardon, Antićeva Srbija…

Ha, ha, ha…

Vule Žurić, navijač Crvene Zvezde, pisac priča, romana, radio-drama i mnogih drugih tekstova. O fudbalu pisao u romanima Rinfuz, Mrtve Brave i pomalo u Narodnjakovoj smrti. Sa Mihajlom Pantićem, krajem prošlog veka, uredio knjižicu Sportska priča. U pripremi je knjiga o večitom derbiju koju piše sa Božom Koprivicom. Živi u Pančevu. Na teren Malih novina, kao autor, istrčao u junu 2010.


Objavile: Male novine | 9. 06. 2010.

Posaljite komentar


four + = 5