Vule Žurić: RUKE FUDBALA

Dok cela nacija lomi ruke i na prste broji bodove pred završincu igre po grupama južnoafričkog fudbalskog prvenstva, dok dnevni listovi objavljuju priručnike sa svim kalkulacijama i scenarijima rezultata, dok se pišu peticije protv upotrebe ruke u šenaestercu i analiziraju penali, jedan primljen, a jedan odbranjen, književnik Vule Žurić, nakon “kola čuda” u grupi D, u tekstu “Ruke uvis” za Male novine piše o rukama u fudbalu. I rukama na drugim mestima.

Vule Žurić

RUKE UVIS!


Stjepan Filipović, narodni heroj

Sada vam je valjda jasno koliko nam nedostaju uspesi u rukometu!

A sećate se, nije baš bilo 1962, kad smo postali prvaci sveta, kad smo tukli Mađare i Nemce, ili kad je šabačka Metaloplastika bila evropski klupski prvak. Od tada – ništa. Menjali smo selektore, igrače, publiku, funkcionere, mučili se protiv Islanda i junački se nosili sa Egiptom. Rukomet, a ne fudbal, odneo је i prvu žrtvu među sportskim komentatorima.

A rukomet se, ne tako davno, ali pre 1962, igrao na velikom, fudbalskom terenu i zvao se hazena. Onda je, u Mehiku, sadašnji selektor argentinske fudbalske reprezentacije, pred Šiltonovim golom, na kvarno poturio ruku koja je, nakon što je lopta prešla gol liniju i gol priznat, dobila atribut božija!

Dvadeset i četiri godine kasnije, francuski fudbalski intelektualac, Tijeri Anri, u revanšu baraža za odlazak na aktuelni Mundijal, poslužio se rukom ne bi li trikolorima omogućio put u Južnu Afriku, gde je Mehiko galskih petlova prekrstio u obične kokoške.

U međuvremenu, na prethodnom loptačkom samitu, koji je završen Zidanovom časnom odbranom sestrine časti, te pobedom tima za koji ove godine ne igra Del Pjero, naši fudbaleri su u trećem meču odlučili da konačno otvore srce i rašire ruke.

Ivan Dudić je jednu loptu u našem šesnaestercu pomilovao nežno, rukom.

Problem je bio jedino u tome što Dudić nije bio golman. Dobro, mi u Nemačkoj 2006. i nismo baš imali golmana, što se naročito videlo u meču protiv Argentine.

Nismo se kvalifikovali u dalje takmičenje, pa smo bezbrižni, laki i vedri mogli da se prepustimo tom nametnutom sumatraizmu i da volimo sve i ne mrzimo nikoga, da, šatro, uživamo u fudbalu.

Onda smo pokušavali da uradimo nešto više u tom rukometu, makar i u onom ženskom, gde je ključni igrač bila i ostala  Svetlana Kitić, koja je, nekada bila udata za čuvenog Blaža Sliškovića Baku, fudzbalera mostarskih Rođenih i splitskih Bilih.

I onda je konačno došla prošla nedelja, kada je Kuzmanović konačno pobio tezu o srbijanskom duhu naše književnosti a i šire. Čovek je rođeni dijasporčanin, priča srpski neuspešnije od Radovana Jelašića, navikao je na švajcarsku preciznost i sirorupičatost, te nemačku veru o radu koji oslobađa, ali geni nisu jeni, pa je u tipičnoj gubitničkoj situaciji, kada Srbija igra sa igračem manje, deset minuta pre prihvatljivog remija sa Gancima, podlegao rukometnom sindromu i dodirnuo blago, rukom nemirnu džabolani.

Srbi, narod najrukatiji!

Ne kaže se kod nas džaba: ruke ko lop(a)te.

I dok se beli svet žali na zvuk vuvuzela a šareni golmani na nemogućnost da uhvate famoznu loptu, naš Kuzma je pokazao kako se to radi. Jednim potezom.

Loptu je ruknuo, vuvuzele su zavuvuzelale!

I kuku i lele!

Gana, buma je!

To na zairskom znači: Ganci, kill ’em all!

A onda je došao petak, dan za metak.

Ruka nad petercem

Nekako nezapaženo prošla je vest da je FIFA naložila našim, hm, rukometašima, da meč protiv Švaba igraju u potpuno crvenoj opremi.

Uz onaj krs’ na dresovima, koji nekako više liči na ose grafikona naše sveopšte permanentne krize koja je bila, jeste i biće naš najprepoznatljiviji brend, Stojković i ostali momci sa Maxijeve reklame za film KAKO JE PROPAO R’N’R, pancerima su isuviše ličili na Zvezdu.

Zvezdu koja ih je, još pred onaj rat, u vidu Bajerna, izbacila iz finala.

Ali boja dresova nije dovoljna kada igraš protiv Švaba.

Potrebno je istorijsko sećanje, tačnije, potrebno je prisetiti se svih onih masovnih scena iz Bulajićevih pojedinačnih filmova.

I Valtera, koji je branio za Sarajevo, kao što je Stojković branio za Srbiju!

Da bi se pobedio Švaba, valjalo je dići ruke uvis!

Hende hoch!

Kuzma je već bio izašao, ali nije bilo mesta za brigu.

Lopta je poletela u šesnaesterac i Vidić je uspeo!

Podolski je, čovek, Poljak.

On, dakle, dok igra, razmišlja.

Voli poljsku poeziju.

A ko govori stihove, ne tuče penal!

Tako smo, zahvaljujući tolikoj ljubavi prema rukometu, pobedili Švabe na Mundijalu nakon četrdeset i osam godina.

Te 1962, u Čileu, došli smo do polufinala.

Šeki je bio izabran za igrača šampionata a Dražen Jerković je podelio titulu najboljeg strelca.

Tada je rukomet kod nas bio tek u povoju.

Od tada, što reče novi trener Fjorentine, mnogo toga se promenulo!

Promeniće se i u Boru, na nedeljnim lokalnim izborima.

Ih, što ima da rade ruke!

.

JUNSKI SPECIJAL
Malih novina

AFRIKA 2010.

.

Vule Žurić, navijač Crvene Zvezde, pisac priča, romana, radio-drama i mnogih drugih tekstova. O fudbalu pisao u romanima Rinfuz, Mrtve Brave i pomalo u Narodnjakovoj smrti. Sa Mihajlom Pantićem, krajem prošlog veka, uredio knjižicu Sportska priča. U pripremi je knjiga o večitom derbiju koju piše sa Božom Koprivicom. Živi u Pančevu. Na teren Malih novina, kao autor, istrčao u junu 2010.


Objavile: Male novine | 25. 06. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Vule,
    možda si mogao da se zadržiš malo više na RAZLICI IZMEĐU BOŽJE RUKE I SRPSKOG KOPITA…. a trebao si raspevati očiglednu realizaciju panslavenskih ideja, jer dok je nama Klosea i Podolskog (i od Jovanovića ukorenog srpskog sina Marina), dotle ćemo se, vaistinu, zaklinjati u sveto Slavjanstvo ;)

Posaljite komentar


2 × six =