Nemanja Rotar: O SLOBODI MIŠLJENJA

“Nakon decenijskog bitisanja u totalitarnom okruženju, ljudi sa ovih prostora ne mogu svoj život više zamisliti bez svrstavanja u neki veći kolektivitet”, piše Nemanja Rotar u novom eseju za Male novine. “Bekstvo od slobode je sveprisutno. Bekstvo od angažmana, promišljanja, bekstvo od imanja stava po pitanju najvažnijih društvenih problema. U vremenu sveopšte relativizacije, smrti Boga, vremenu reklamnih spotova, vulgarnih malograđanskih svečanosti, kada se zlo ispoljava potpuno bestidno u svakom segmentu našeg života, pojedinac postaje pasivnan, nedelotvoran”.

Nemanja Rotar
MISLITI SLOBODNO, MISLITI NASUPROT

Čitajući knjigu našeg čuvenog disidenta iz Titovog vremena Mihajla Mihajlova „Domovina je sloboda“, setio sam se i Žan Pol Sartra, jednog od najvatrenijih zagovornika angažovanog pisanja, koji je tvrdio da svaki pošten intelektualac mora odgovoriti na izazove vremena u kome se živi, odnosno da litetartura koju stvara obavezno korespondira sa aktuelnim društvenim problemima. Komformizam mislećih ljudi smatrao je za krajnju neodgovornost, a samim tim i saučesništvo u lošim postupcima elite na vlasti. Dostojevski je takođe neumoljiv po tom pitanju jer kaže: „Kriv si pred svima jer si mogao da budeš jedini svetionik u tami, a nisi to bio“. Mihajlov spada u ređu grupu stvaralaca koja i po cenu vlastite slobode izriče stavove i kritikuje aktuelna zbivanja.

On počinje svoja razmišljanja o problemu kritičkog sagledavanja stvarnosti od nastupa jedinstvenog trenutaka u životu svakog pojedinca, trenutka suočavanja sa bolnom istinom. To je momenat vrhunskog zrenja koji obično počinje kada nevolje koje su mučile naše bližnje krenu da se obrušavaju na nas. Znali smo da negde u svetu postoji, naravno uvek teorijski, rat, patnja, bol, razaranje, smrt, zlo, fašizam, nacionalizam ali posledice su uvek trpeli drugi i tek sada je došao red na nas. Do juče smo odbijali da se aktivno upustimo u rešavanje društvenih problema, misleći da će nas nemešanje, ostajanje po strani, bavljenje rutinskim poslićima, spasti kandži politike.

„Ne interesuje me politika, bavim se svojim poslom, svojom specijalnošću“, govorili su mnogi i to ne najgori ljudi. Sada se ta iluzija raspršila. Ko neće da bude akter u događajima koji se pred njim odigravaju, postaje bespomoćni statista koga koriste po potrebi. Postaje statistički podatak u izveštaju jedne od bezbroj marketinških agencija koje se bave stanjem biračkog tela. Ovakav pristup problemu potiče iz ubeđenja da pojedinac ne može nikako uticati na sled istorijskih zbivanja. Ali baš u tome leže koreni zla. Ignorancijom pojačavamo stepen represivnog delovanja otuđene vlasti.

„Jedini uslov da bi zlo trijunfovalo ja da dobri ljudi ne čine ništa“, davno je rekao jedan mudar čovek.
Nakon decenijskog bitisanja u totalitarnom okruženju, ljudi sa ovih prostora ne mogu svoj život više zamisliti bez svrstavanja u neki veći kolektivitet. Bekstvo od slobode je sveprisutno. Bekstvo od angažmana, promišljanja, bekstvo od imanja stava po pitanju najvažnijih društvenih problema. U vremenu sveopšte relativizacije, smrti Boga, vremenu reklamnih spotova, vulgarnih malograđanskih svečanosti, kada se zlo ispoljava potpuno bestidno u svakom segmentu našeg života, pojedinac postaje pasivnan, nedelotvoran. Poslušnost i odanost hijerarhiji kojoj pripada nadilaze sve druge vrednosti. Samo ne stvrati probleme, ne remetiti planove moćnijih od sebe i izgovarati isključivo naučene misli. Nekakve banalne slogane iz multikorporacijskog brevijara. To su „uspešni“ „rasterećeni“ ljudi, fah-idioti modernog univerzuma u kome više nema nikakvog smisla. Nnjima nije ni na kraj pameti da kidaju gustu mrežu nehumanih pravila savremene administracije. Takvom stanju duha neosporno su doprinele i političke partije sa svojim večitim idealom postrojenog društva.

A onda nas Mihajlov podseća da je postojao i jedan akademik Andrej Saharov koji je zapostavio teorijsku fiziku i postao vodeći disident sedamdesetih i osamdesetih godina u tadašnjem Sovjetskom savezu. Mogao je i on da zamandali vrata svog kabineta i da ostane gluv i slep za sve zločine jednog represivnog režima. Međutim, Saharov umesto formula, ispisuje na stotine članaka u slavu slobode i odbranu demokratskih ideja. Ne ostaje ravnodušan na nepravdu koja se obrušila na rusku naciju.

Ovaj primer koristi u prilog tvrdnji da obrazovan pojedinac ima moralnu obavezu da ukaže na svaku društvenu anomaliju. Ako svi umni zaćute, ako se predaju, pobeda gluposti i nečoveštva je zagarantovana. Problem je u tome što svako od nas želi da izbegne nelagodu, da se ne sekira, ne znoji, ne strepi, očajava, ne rasipa energiju, ne kalja svoju etiku i što svako očekuje da to obavi neko drugi umesto njega, sve te „prljave“ poslove društvenog angažmana. Većina ljudi smatra da sve situacije treba prevazići sa što manjim utroškom misli, jer im je mišljenje teret i muka. Otuda i potiče pretpostavka da su moralna pokvarenost i intelektualna nesposobnost potekli iz istog korena.

Postoji još jedna urođena zabluda koja nas vuče u ponor ropstva, a to je umišljaj da smo mi ovde samo zbog sreće i zadovoljstva i dokle god istrajavamo u naporima da izbegnemo nelagodu mi pojačavamo svoje razočarenje u činjenicu da svet upravo ne odgovara toj svrsi. Zato nas je strah da pogledamo istinu u oči, strah nas je od konsekvenci samospoznaje. Molba koju često ponavljamo: „Ne dovedi me u iskušenje“, znači zapravo: „Ne daj da vidim ko sam“.

Mnogi koji su pisali o Mihajlovu veličali su njegovu disidentsku ulogu, stvarajući nesvesno o tome mit, a ovaj neustrašivi borac za ljudsko dostojanstvo i pravdu, upravo se grčevito suprotstavljao svakoj mitologizaciji i ideologizaciji. Svojom slobodnim govorom, oslobađao je i druge. U tome je najveći kvalitet Mihalovljeve publicistike, njen zauvek prisutni univerzalizam i nepobitna aktuelnost. Zato je važno ponoviti sjajnu misao ovog autora: „Domovina nije geografski omeđena teritorija, domovina je sloboda“.

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 24. 06. 2010.

Posaljite komentar


− 2 = zero