Bazil Baraban: SEME NAŠEG GNEVA

Bazil Baraban
SEME NAŠEG NEZADOVOLJSTVA

Te srećne dvehiljadite kad je čovečanstvo odahnulo shvativši da trube apokalipse ne sviraju zbog okruglih datuma i jubileja, osim za nesrećnog pirinejskog jarca, poslednjeg optimistu svoje vrste koji je već januara meseca izdahnuo kraj životnog saputnika, usamljenog drveta, Finska je prvi put u istoriji poverila ženi da je vodi u budućnost, Island je preživeo zemljotres od šest i po stepeni rihterove skale na svoj nacionalni praznik, američki roditelji su tražili pravo da znaju da li osuđeni pedofil živi u komšiluku, Albanci ušli u svetsku trgovinsku organizaciju, Britanci protestvovali zbog nafte, Francuzi postali šampion Evrope u fudbalu, Australijanci lepo dočekali i ispratili olimpijski duh, Srbi zbacili tiranina, bio je tek sedamnaestogodišnji školarac.

Naravno da ništa od toga nije zavisilo od njega. Nije bio kriv za pesimizam izumrlih gorštaka, nije se bavio sportom, ni ljudskim pravima, a nisu ga ni pokrali na izborima, pravo glasa je dobio tek decembra iste godine, nakon što su sve te stvari prošle mimo njega. Ipak, osećao je neku teskobu zbog toga. Još nije mogao postati jedan od heroja petooktobarske revolucije, niti je empatijom mogao spasiti rogatog prijatelja, a znao je tad, da se takve stvari ne ponavljaju često u životu pojedinca.

Sad sedi u konferencijskoj sali nacionalne službe za zapošljavanje, nepopularnom klubu za traženje posla, još nepopularnije organizacije, posebno smišljenom za motivaciju nezaposlenih za aktivno traženje posla. Kao da je motivacija ono što im fali, mislio je. Dovoljno je što ti zaprete brisanjem iz evidencije, ako se ne pojaviš na ovoj tužnoj, grupnoj radoholičarskoj terapiji.

Prvi je dan, peti je oktobar, deseti je jubilej, u Beogradu bacaju đubre na skupštinu vraćajući milo za drago, a on provodi vreme upoznajući ostatak grupe. Jedan je stolar koji još nigde nije radio, jedan je poljoprivrednik, vrpolji se pitajući kad će biti gotovo s ovim, ima posla oko zemlje, nema on vremena za ovo, on sam je gradjevinski tehničar, a ostalih dvadesetak su žene srednjih godina, sve do jedne iz tekstilne branše. Šivačice, konstruktori tekstila, tekstilni tehničari, inženjeri tekstilne tehnologije. Tehnolozi, tehničari, tehnološki viškovi. Čitav odred, bez fronta, bez municije. U tom trenutku, iz njemu nepoznatog razloga setio se svog izumrlog jarca.

Onda mu je sinulo. Evo ga, dešava se opet. Divna mu je ideja pala na pamet. Nacionalna služba će nam dati kredit, izgradićemo zgradu stolar i ja, poljoprivrednik će gajiti pamuk, žene će praviti odeću. Zamislio je do detalja plan akcije, zgradu sa olimpijskim prstenovima, polja pamuka i odeću svih boja i veličina. Odenućemo sve gole i bose.

Završilo je predstavljanje, san se prekinuo, gospođa savetnik za zapošljavanje je podelila par upitnika i raspustila ih do sutra. Tada je nastupila ona sumorna teskoba. Deset godina kasnije sve je isto, jubileji sami po sebi i dalje ne nose realne promene, još jedna vrsta izumire, jedino što sad zna da se ovde to ne dešava jednom u životu, već svaki dan, a on je i dalje nemoćan.


Bazil Baraban
, arhitekta, grafičar i neosintetički web autor, rođen je 1983. u Hrvatskoj. Autor-urednik Malih novina od aprila 2010.


Objavile: Male novine | 6. 10. 2010.

Posaljite komentar


× nine = 72