Jasna Koteska: NOŽ IZA LEĐA

Povodom nove “Borine nedelje” koja se organizuje od od 23. do 29. marta 2011. “Male novine” objavljuju uzbudljive priloge učesnika u ovom programu. U prvom od tekstova, Jasna Koteska iz Makedonije piše o svom zanimanju za tajne službe. I šta je bilo posle.

Jasna Koteska
NOŽ IZA LEĐA

Moje zanimanje za tajne službe počelo je pre no što sam se rodila. Moj tata, makedonski pesnik Jovan Koteski, bio je pod nadzorom 40 godina, od 1948. do 1988. Tata je prvi put priveden 1948. godine, zato što je moj deda, koji je radio kao gasterbajter-šećerdžija, iste godine zatvoren u Bratislavi zbog podrške maršalu Titu. Tata je tada imao 16 godina, živeo je u zabitom selu na granici sa Albanijom, nije imao ideološkog znanja, nije završio fakultet, i veći deo života nije imao načina da objasni šta mu se dešava, i zašto. Kako dokumenti pokazuju, kada je tata jedanput bio zaveden kao meta policijskog interesa, tajne službe ga više nisu pustile i decenijama su ga privodile. U službama UDBE njegov dosije je vođen pod kodnim imenom “Intimist”, pretpostavljam, zato što je pisao intimnu poeziju. Tata je hapšen više puta. Zadnji put je uhapšen 1985. i osuđen na pet godina zatvora (odslužio je dve), a oslobođen je zahvaljujući američkom pesniku Alenu Ginsbergu, koji je jednom gostovao na Struškim večerima poezije u Makedoniji. Poslednju deceniju života, od 1990. do 2001, tata je živeo u svom domu u relativnoj izolaciji, pateći od paranoje.

Kada sam krenula da analiziram tatin dosije, otkrila sam bunar bez dna. Zvanična brojka ličnih komunističkih dosijea u Makedoniji, koji se danas nalaze u skopskom Državnom arhivu, kreće se oko 15.000. To su dosijei ljudi koji ovako ili onako dele tatinu sudbinu. Dosije moga tate pokazuje kako je građena strategija kontrole u kulturnoj sferi, između 1960. i 1990. Ako napuštate dom, prate vas. Ulicama kruže upravnici, opštinari, policajci, saradnici, informatori, službenici UDBE, vaši prijatelji, ali vi ne možete razaznati ko je ko. Vi ste vezani za vaše ime, u slučaju moga tate to ime je „Intimist”. Vi ste intimist, i kao takav krajnje ste sumnjivi. Šta ima da budete intimist 1961, kada su svi ostali sociolozi? Kontrola se zasnivala na sistemu stalnih izveštaja, spiskova i zapisnika. Ako ste živeli život mog tate između 1960. i 1990, vaši doušnici su uvek bili uz vas, vlast je bila raspoređena na mnogo tela. U većini slučajeva, njegovi informatori su bili njegovi najbliži prijatelji i kolege, makedonski pesnici i pisci. Tata je, u trenucima kada mu je bilo do šale, svoj dosije nazivao “biografijom prijatelja”.

Znam da je danas smešno pričati o tajnim službama. Danas svoju intimu dobrovoljno razdajemo, samoeksponiranjem na Fejsbuku, na realiti TV-u, po blogovima. Ali stvar je u tome da se i status intime promenio. Kapitalistički panoptikum je pobedio, u razmerama neshvatljivim za totalitarne tajne službe. Nekada je to bio prostakluk ulaziti u tuđi život; danas je to poželjno kulturno ponašanje. Depeše iz Vikiliksa su pokazale to što svi znamo: da su diplomatija i tajne službe užasno banalne, da arhiviraju najtuplje detalje, ali tako je bilo i u komunizmu. U tatinom dosijeu oni su zapisivali najbanalniju svakodnevicu: kako se moj brat dogovara za trening iz atletike, kako ja pričam sa mojom drugaricom.

Ipak postoji jedna bitna razlika. U komunizmu si bio objekt informacije, ali nikada istovremeno i subjekt u komunikaciji. Zato je paranoja bila ime tog sistema. Danas, bar prividno, popunjavaš oba mesta istovremeno: razdaješ informacije o sebi, ali imaš utisak da učestvuješ u globalnoj komunikaciji. To je paradoks ovog vremena. Ovo je svet bez temeljnih suprotnosti. Danas je tvoj šef tvoj najbolji prijatelj. Danas je debela kapitalistička svinja neko ko je u mladosti bio revolucionar, ili levičar, ili alternativac. Rezultat tog kratkog spoja je blokada akcije. Taj kratak spoj su najbolje opisali Kafka i Beket, Marks i Frojd. Možda nam više od svega, danas treba njihov konceptualni alat da bi smo razumeli taj problem kratkog spoja, koji je paralizirao mogućnost otpora. Jedna slika prezrenog koju pamtim iz knjiga Julije Kristeve je prijatelj koji ti se smeši, a drži nož iza leđa. Utoliko je danas još važnije opisati kako je 20. vek prvo omasovio kulturu tajnih službi, a potom ih je krajem veka jednim delom transformisao, stvarajući od ljudi agente koji uhode sami sebe. Ovaj tranzicijski kapitalizam, kada mu budemo svodili račune, biće jedna od perverznijih ideologija među onima koje znamo. Slika prijatelja sa nožem iza leđa, koju nam je ponudila Kristeva, bila je opis totalitarnog sistema. Danas bismo tu sliku mogli videti kao istog čoveka koji smešeći se u webcam svetu šalje sopstveni dosije. Više ti ne treba prijatelj sa nožem iza leđa. Webcam je tvoj nož.

Jasna Koteska radi kao profesor književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju. Magistrirala je književnost u Skoplju (1999) i studije roda u Budimpešti (2000). Doktorirala je književnost u Skoplju (2002). Objavila je tekstove i knjige iz oblasti književne teorije, teorijske psihoanalize i rodnih studija sa širokim spektrom tema: intimnost, sanitarnost, trauma, postmodernizam, komunizam, identiteti. Radila je kao urednik u časopisima Blesok, Identiteti i Literaturna reč. Piše kolumne za političke časopise. Organiziovala više naučnih skupova. Pored ostalih, objavila je i knjige Sanitarna enigma (2006) i Komunistička intima (2008). Učesnica je ovogodišnjeg književnog programa “Borine nedelje”.
Čitajte i druge priloge Borinoj nedelji 2011!


Objavile: Male novine | 6. 03. 2011.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. malo mi je čudno da se nekog čiji je otac zatvoren zbog Tita od strane tajnih službi FNRJ tolike godine prati….
    ne mogu se oteti dojmu da je tu nešto nedorečano ….ma što bilo… ispada da je ona država bila logor a ustvari mi smo danas roblje financijske oligarhije

Posaljite komentar


seven × 5 =