Vreme: GLAVNI JUNAK

Nakon što je general Ratko Mladić uhapšen i prebačen u Hag, obilje svakojakih, kritičkih, površnih i genijalnih tekstova konačno je, sa decenijom zakašnjenja, objavilo kraj jedne epohe, kraj nacionalističkog mita i njegovih brojnih i stravičnih posledica. Ali, ko je zapravo glavni negativac ove drame? Iz nedeljnika VREME prenosimo članak Dejana Anastasijevića koji osvetljava lik generala, njegove sumorne ratne motive i moralni pad

Dejan Anastasijević
KAKO SE RATKO MLADIĆ ODAO GENOCIDU
Nedeljnik VREME

Postoji jedna uporna priča o Ratku Mladiću iz vremena kad je još bio mlađani pukovnik, komandant Kninskog garnizona Jugoslovenske narodne armije. Ta priča kaže da je u drugoj polovini 1991, početkom rata u Krajini, Mladić primetio grupu vojnika koji su sa kapa poskidali crvene zvezde i zamenili ih četničkim kokardama. Mladić je tada, navodno, postrojio te vojnike, posegnuo u džep i odatle izvadio pregršt hrvatskih vojnih oznaka, među kojima i nekoliko slova “U”. “Ovo sam poskidao sa mrtvih ustaša”, rekao im je tada Mladić, “a koga vidim da nosi kokardu, proći će isto kao te ustaše.”

Nije prošlo ni nekoliko meseci, a Mladić je postao general, pa đeneral i oficirsku šapku zamenio kopijom kape vojvode Mišića, a petokraku kokardom Republike Srpske. Nekoliko godina kasnije, Mladić se krupnim crvenim slovima upisao u istoriju kao organizator najstrašnijeg zločina počinjenog u Evropi nakon Drugog svetskog rata.

Ovo nije metafora: na vojnoj mapi iz štaba Vojske RS koju su ovih dana (ponovo) objavili mediji, predeo oko Srebrenice je zaokružen crvenim flomasterom, a pored ivice kruga, Mladićevim krupnim, gotovo dečjim rukopisom piše: “Ovo je bilo i sada je srpsko!”. Da bi se uklonio svaki trag sumnje, Mladić se ispod ove rečenice potpisao i stavio datum: 12. 07. 1995. Bio je, bez sumnje, ubeđen da će ta potpisana mapa jednog dana visiti u beogradskom Vojnom muzeju. Umesto toga, uvršćena je u dokazni materijal Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, a nakon suđenja će verovatno postati muzejski eksponat, ali u jednom od nekoliko postojećih muzeja genocida.

Svrha ovog teksta nije da po ko zna koji put objašnjava šta se i kako desilo u Srebrenici tog jula 1995, niti da rasvetljava Mladićevu ulogu u tome (ko to dosad nije shvatio, ni neće). Umesto toga, tema je kako se profesionalni oficir koji, na osnovu svega što se zna o njemu, do rata nikad nije pokazivao ni trunku nacionalizma, za kratko vreme pretvorio u bezdušnog dželata. Kad se čovek prošeta kroz galeriju svetskih (i lokalnih) zlikovaca, gotovo uvek se može prepoznati motiv, koji je obično, kako je to na Ajhmanovom primeru pokazala Hana Arent, najčešće banalan. Karijerizam, vlastoljublje, pohlepa, pa i najobičniji kukavičluk mogu u burnim vremenima da od sasvim prosečnih ljudi naprave monstrume, kad se uključe u nekakav istorijski poduhvat.

Mladić, međutim, ne spada ni u jednu od pobrojanih kategorija: bio je, doduše, izrazito ambiciozan u okviru svoje profesije, ali mu se ne može pripisati bonapartizam; premda je često bio u svađi sa Radovanom Karadžićem i bratijom sa Pala, nije mu padalo na pamet da ih jednostavno ukloni i sebe proglasi za Vođu; nije, kao neki, gomilao novac i kvadrate na Dedinju; nije fanatično verovao ni u šta; nije bio ni glup, ni povodljiv, ni kukavica. Šta ga je, dakle, nagnalo da posle tri decenije profesionalne službe pogazi ne samo oficirsku čast već i sve ljudsko u sebi, i otisne se na put koji će se završiti u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu?

Na ovo pitanje nemoguće je dati jednostavan odgovor, ali čini mi se da se bar jedan deo krije u Mladićevoj predratnoj biografiji: on je, gotovo bukvalno, bio proizvod JNA, tačnije njenog Generalštaba u Beogradu, a ostavljajući moral po strani, moglo bi se reći njen najbolji proizvod. Stupivši u vojsku sa navršenih četrnaest godina, kao polaznik Vojnoindustrijske škole u Zemunu, ušao je u instituciju koja je unutar tadašnjeg sistema predstavljala svet za sebe, potpuno odvojenu od ostatka društva koji se, često pežorativno, nazivao “civilstvo”.

Unutar tog sistema ostao je do penzije, kada ga je haška optužnica naterala u ilegalu, ali se i tada, na osnovu onoga što se zna, uglavnom vrzmao po vojnim objektima i u vojnim stanovima. Ako se izuzme porodica, on sa civilima nije imao nikakve kontakte, osim najnužnijih; verovatno ih je smatrao nekom vrstom nužnog zla, koje postoji da bi vojsci obezbeđivalo neophodan repromaterijal. Politika ga nikad nije zanimala iako je, naravno, bio član Saveza komunista, a u popisu se izjašnjavao kao Jugosloven.

Premda je odrastanje i život u zatvorenom sistemu neminovno uticao na Mladićev emotivni razvoj, on je unutar tog sistema savršeno funkcionisao. Na Vojnoj akademiji je diplomirao sa prosekom 9,57, a tokom kasnijeg službovanja u Skoplju i Prištini imao je najbolje karakteristike (mada su mu, što može biti značajno, zamerali da se suviše ističe). Mrzeo je kancelarijske i štabne poslove i najbolje se osećao na terenu, među vojskom; često je i svoju decu vodio sa sobom na vežbe i marševe. I tokom rata, lakše ga je bilo naći u rovovima nego u komandi u Han Pijesku – ovo mu je donelo veliku popularnost među vojnicima. Da nije bilo rata, Mladić bi bez sumnje pred kraj karijere bio unapređen u generala i kao takav dočekao penziju.

Ali, kada je zemlja kojoj se zakleo da služi počela da puca po šavovima, Mladić se zatekao u samom središtu vihora, u Kninu, da bi odmah po implementaciji Vensovog plana bio prekomandovan u Bosnu. Tu je njegova transformacija stvarno počela: Jugoslavija se raspala, ali jedna stvar je ostala: JNA, koja je, istina, promenila ime, oznake, ideologiju i etničku strukturu, ali je strukturno ostala gotovo nedirnuta. Civilni život je nestao kao grudva na suncu, a vojska, u kojoj je Mladić bio svoj na svome, praktično je postala sve i svja, barem tamo gde je Mladić bio. Pružila mu se prilika da veštine stečene tokom školovanja i na vežbama počne da koristi u stvarnom životu, i da umesto imaginarnih “plavih” tuče stvarne neprijatelje. Istorija mu je dala ponudu koju nije mogao da odbije.

Kao što je reda radi, za potrebe službe, Mladić prihvatao Titovu verziju komunizma, tako je, bar u početku, gotovo nevoljno usvojio srpski nacionalizam: to se od njega tražilo da bi mogao da radi ono što je jedino voleo da radi – da ratuje. Zgodno se potrefilo da su neprijatelji – najpre Hrvatska Vojska, a zatim Armija BiH – bili slabo organizovani i još slabije naoružani, a ukoliko je, kao u Bosni, vojnike bilo teško razlikovati od civila, utoliko gore po civile.

Imao je izraziti dar za javne nastupe, tokom kojih se uspešno predstavljao, što bi rekao Karadžić, kao “oficirčina”. Strani novinari, a još više strani oficiri u mirovnim snagama, bili su pod dubokim utiskom: u poređenju sa ofucanim, nedisciplinovanim kadrom Armije BiH, Mladić je delovao kao primer profesionalnosti. Mnogi su bili skloni da zanemare da je ta profesionalnost bila usmerena na uništavanje ljudskih života.

Oni koji i danas slave Mladića kao vojskovođu često vole da smetnu s uma da je negde do kraja 1993. Vojska RS, uz nimalo beznačajnu logističku i kadrovsku pomoć iz Beograda, imala toliku vatrenu nadmoć da munjevite pobede uopšte nisu bile problem: lako je biti velemajstor kad počnete sa dva topa i lauferom fore.

U drugom poluvremenu bosanskog rata, u situacijama u kojima se suočavao sa nadmoćnim ili bar ravnopravnim protivnikom (na primer oko Bihaća), Mladić se nije baš istakao. U leto 1995, dok su Hrvati i Bosanci napredovali prema Banja Luci, on je umesto da brani Knin, Kozaru i Petrovac, sve svoje snage usmerio na slabo branjenu Srebrenicu. Bitke koje nisu bile unapred dobijene očigledno nisu bile po njegovom ukusu.

Poslednji trag nečega što bi se moglo nazvati moralnim skrupulama Mladić je ispoljio 12. maja 1992, na zatvorenoj sednici Skupštine RS, na kojoj su Karadžić i Momčilo Krajišnik izneli ratne ciljeve: razgraničenje srpskog od ostalih naroda, uz grabež više od 80 odsto teritorije BiH, uključujući pola Sarajeva. Mladić je tada rekao:

“Ljudi i narodi nisu piljci niti ključevi u džepu pa ćemo premjestiti tamo amo. … Rat ne možemo voditi ni na svakom frontu niti protiv naroda, ja bih ovdje predložio da mi usvojimo takvu pamet da mi nećemo u rat, a ako budemo napadnuti mi ćemo se braniti i mi nećemo rat protiv Muslimana kao naroda, niti protiv Hrvata kao naroda, već protiv onih koji su taj narod poveli i nahuškali na nas… Prema tome, mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi i ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid.”

Gospoda Karadžić i Krajišnik su to i bez Mladića znali, ali je ovaj trenutak predstavljao Mladićev lični Rubikon: bio je to čas u kome je mogao da odluči da odbije da učestvuje u tom monstruoznom poduhvatu, zbog čega bi u najgorem slučaju pao u nemilost kod svojih gazda u Beogradu, ali bi mirne savesti otišao u penziju. Na nesreću desetina hiljada mrtvih i stotina hiljada raseljenih, on je odabrao da svojski prione na posao. Srebrenica je bila samo logičan završetak puta na koji je tada svesno stupio.

Iako je, bar formalno, odgovornost za ono što je usledilo Mladić tada prebacio na Karadžića i Krajišnika, on je svakako morao znati da pravi gazda i glavni režiser krvave drame koja je upravo počela sedi u Beogradu. Iako u njegovim dnevnicima ima mnogo oporih reči na račun političara, o Slobodanu Miloševiću je uvek pisao sa punim poštovanjem; za njihov poslednji susret, negde polovinom 1996, kad je sve već bilo gotovo, kaže da je protekao u “srdačnoj i prijateljskoj atmosferi”. I Milošević je, izgleda, uzvraćao sličnom merom: nije, na primer, nikada zamerio Mladiću što je u maju 1993, svojim govorom na sednici Skupštine RS kojoj su prisustvovali i Dobrica Ćosić i Konstantin Micotakis, minirao Vens-Ovenov mirovni plan, iako je zbog odbijanja tog plana Karadžiću uveo sankcije. Miloševićeva blagost prema Mladiću može se objasniti strahom od Mladićeve popularnosti u vojsci, ali je manje jasno čime je to Milošević zaslužio Mladićevo poštovanje. Možda ćemo nešto o tome čuti na sudu.

Ono što je izvesno je da, premda ne vojnički genije, Mladić svakako bio jedan od najsposobnijih oficira počivše JNA. Paradoksalno, da je bio manje sposoban, ili da se na njegovom mestu našao neko drugi, rat u Bosni bi možda kraće trajao i bio manje krvav. Ishod bi, najverovatnije, bio isti, jer genocidni poduhvati uvek završavaju nesrećno, ali to je lekcija koju Mladić nije stigao da nauči.

Iz nedeljnika VREME


Objavile: Male novine | 2. 06. 2011.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Lekcija koju nije stigao da nauči ??? Iz koje lekcije je ono ,citirano, protivljenje “humanim preseljenjima” istog tog generala !? Mladić je igrao njegovu ulogu i postoji jedno pitanje koje rijetko ko postavlja.Da je odlučio spriječiti ono što se desilo u Srebrenici kakav bi ishod bio? Koliko bi ljudi bilo potrebno da neutrališu organizaciju za ubijanje a priča o masovnim ubistvima je bila potrebna “nekom” van srpskog interesnog kruga ?

Posaljite komentar


five − = 1