Jelica Kiso: SEVERNO OD ROMANA

REPERKUSIJA

Devojke nestrpljivo čekaju da belu sijalicu zameni plava.
Ovo je zabava za odrasle, a devojke čekaju zamenu.
Ovde, sve što se dešava, dešava se pri punom osvetljenju.
Ništa nije ilegalno, ništa nije zabranjeno,
platiš, uđeš, i sve što kažeš zabavnije je nego u tvojoj kuhinji.
Smeješ se do mile volje, i zvoni smeh,
a da uže niko ne povlači. Zanemoćaš, pa podižeš suknju,
hladiš vreli trbuh, dodir kolena s kolenom po bifeu,
slučajan ili nameran, uvek slučajan,
iako ti već narednog trenutka štipa bradavicu.
Govoriš slatke brzalice koje te je naučila baka preko čaja i mirišljavog cimeta. Obesno, grešno, uvek daleko od devojaka koje čekaju zamenu svetlosti.
Potajno, kradom, priželjkuješ hladan i plav muški zagrljaj ili dah kraj uva,
pramen kose je izgubio ukosnicu.
Zabava za odrasle, od dima, vodke i oznojenih, neokupanih tela,
njihove oči su mutne zbog želje da probiju žensku čarapu,
da izbrišu karmin, i ostalo. Uvežbavaju kući pred ženama.
Teško je biti čovek, povikuju odrasli,
bolno, tužno, tragično!
Devojke se zgledaju. Zašto niko ne zameni sijalicu već jednom?
Dok povikom mešaju svoje prste u tuđe račune i sudbine,
odrasli znaju šta rade: sve je sada, kao u ratu.
Ništa nije pogrešno, važno je zadržati prisebnost,
pored toliko vodke, biti lukav i proračunat,
uz obavezne saveznike, ali i suparnike.
Postaviti cilj, vidljiv sa polovne stolice udobnog ugla,
trijunf je zavesti onu koja je najbrbljivija, ili pak onu koja je najlepša.
Sve same fantastične mogućnosti, devojke su oborene s nogu,
zato što ovde, u svetu odraslih, gde se sve odigrava pri punom osvetljenju,
ljudi igraju na sve ili ništa. Bela sijalica gori, plafon je visoko postavljen.


SEVERNO OD ROMANA

Ledeni pejzaž ljudske odsutnosti,
ali i trajna prisutnost šumova, karaktera,
lonci i stolice u obezljuđenom severu,
i zamke i senke socrealističkih magacina,
i trošne pravoverne barake, kazamati, ne kazamati,
ništa više nije sigurno od puščanih zrna,
hapsana, ali i sloboda u hapsani.
Jedan potez, bez ruke, potez jednog uticajnog pera,
neznatno isticanje, tanko ispunjavanje bojom,
razvijanje, postepeno i neposredno,
kao povodanj koji dolazi najpre polako,
da bi nahrlio i obuzeo.
Uticaj, kasnije, dok se ispija intermeco,
uticaj koji je bio čisto prozodijski,
glava puna malenih instrumenata, Platonovo dobro,
Bartov „liker od jagoda”, Džadžićeva rasveta.
Opet, to je jedini način da se čovek oslobodi
mnogih i davnih ospesija, mir pronađen uz knjigu.
Teško je reći koliko je smislova ubeleženo, ili čak iščitano,
koliko novih prostora, koliko drugačijih prostora.
Da li će stranice u jednom trenutku,
u trenutku koji će steći oblik,
ostati bele, neispisane, kao beskrajna biblioteka, bela-biblioteka-svet…
I da li će se severno od romana,
među planinama literature i dolinama večernje štampe,
bar privremeno završiti ovaj put s kojeg nikada niko nije uspeo da siđe.


SA MOKROM ŽENOM NA RUKAMA

Pod uslovom, naravno, da se žena ne probudi.
Pod uslovom, dalje, da se komešanje
njenih prozračnih mišića ne pojača,
pod uslovom da ostane u stanju, bezmalo, eteričnom, bestelesnom.
U sferi njegove tipologije doživljaja,
u njegovim širokim ramenima, jakim i hitrim rukama,
u iskustvu srodnih i hrabrih, od izuzetnog značaja za vatru.
Telo joj je iskošeno, glava daleko pala,
trougao vilične kosti sa rupicom pod grlom,
blesak beline svetliji od njegovog svetlog nauma.
Staviće je na poljski krevet. Prekriće je svojim kaputom.
Najzad, može da se oprosti od tog kaputa.
Boso stopalo, pustolovno, izrazitog smisla,
koje je sposobno da neostavi trag, jer maleno i prljavo.
Majstorica-forma, suverena vlast klasičnog i modernog.
Da njena koža nije imala boju koju je imala,
boju jutarnjeg neba, boju u čašama šampanjca,
ne bi je zadržao, ne bi je spašavao.
Sredio bi stvar na drugačiji način. Pozvao pomoć, službu.
Pred pogledom njegovih misaonih podviga,
njena kosa od lišća, lišće od kose,
mogla bi biti svačija, bilo čija, ruke su ostale u njoj,
ruke, misli.
Ponovo je naginje, da je povrati, loše raspoređen teret,
teret koji je dobro vezan kožom pada na njegovo rame.
Ošine rukom vazduh iz straha od dodira,
smetnuo je s uma mogućnost da je devojka mrtva.
Da je izabrao drugačije, da je ostavio u travuljini,
sada bi bio slobodan da navuče zavese,
zapali cigaretu pokušavajući da ne vidi
ono što se moglo videti od njenih intimnih delova,
a ipak uzdrman, čak nadražen,
saznanjem o gustini tamnih dlaka u međunožju.
Nije imala sreće, nije poznavala brzinu.
Pokoleban, jer -
kako probuditi devojku koja je mrtva,
i čija ruka otkriva pazuho ružičaste opne
kroz koju sazvežđe plavičastih vena
podseća na sasušenu nanu, nepce.
Ispružena, ušla u senku, sjedinila se sa krovom
koji je u tom kutu nizak,
pokrivena kaputom, nespretno, žestoko, sve je na njoj žestoko.
Ništa ne može da ga ubedi da će u jednom trenutku,
trenutku neopreza, njegovo telo eksplodirati u njenom, u njenom divljem i obamrlom.
Umrljanom krvlju, i čelo, i oči, i nozdrve,
i usne, tamnije od krvi.
A oči zatvorene, hvala bogu, ništa se ne drma, izuzev mišića,
kao kakvo vatreno čudovište bez vatrenog daha,
koje može da ti slomi srce, koje ga je već slomilo;
ona spašena, ona zmija, ona divlja.


DUŠA

„Pismo prolazi kroz telo.”
Kroz dušu. Duša – uvek nošena, nepomična,
ponekad ekscentrična, ne ni centralna,
s boka, ukalupljena, izmiče svakoj topici,
ona koja je prvo bila bez tela,
čista instancija, nejasno navaljivanje,
uporna molba bez argumenta. Mana. Nejasnoća.
Zatim je stekla ideju da hoće da napravi nešto.
Buduća radnja je zatreperila, nešto nalik na apetit,
oblačenje, izlazak, uzdrmanost.
Član pomagač, obući telo, otelotvoriti se,
poprimiti izgled, bez želje da se skine košuljica,
telo je član, Ud, orgasmus venereus,
muzički instrument, orgulje, organum, organ.
Duša je zvuk, širenje, glasilo, list, časopis.
Duša otiče, napušta plan, prelazi u maketu.
Rađanje, to je odsustvo predmeta, uprkos bolu.
Krajnji stupanj deobe ćelije. Cepanje.
Usled zvučnog šarma, diskretnog,
uprkos tvrdoći rađanja, simile stvara simile,
vari se, probavlja, a priroda je varljiva,
i partitivna, priroda je bodlerovska odsečnost.
Život obolelog tela, jer je nasilno navučeno,
živost stišnjene duše, nastrane.


SOBA SUDNICE

„Šutnja velika zna biti teško zlo”

Tragika se rađa iz umne zaslepljenosti.
Tragika je autokratska,
moja mera je mera svih stvari.
A Sudbina je jača i od Kreonta.
Nije li to tragičnost prevelike mudrosti,
Antigona u kolevci kao početak pojedinačne Pravde,
ali i odlazak u nemoguće.
Borba protiv ljudske sile, „ništa nije od čoveka silnije”,
kupuje se ćutanje, priziva se vir, podiže sa zemlje, bič božiji.
Uhvaćena, priznaje, štuje, oplakuje, smrtna.
Neposlušnost je uništila zlo, a zlo pamti, ecce homo!
Edip je sebi izvadio oči iglama kojima je Jokasta sapinjala haljine.
Mrtvac na mrtvacu, slutnja, izvesnost.

Jelica Kiso (1979) piše poeziju, prozu, dramu i likovnu kritiku. Diplomirala na Filološkom fakultet u Beogradu (južnoslovenska filologija, srbistika). Učestvovala u projektu „NovA DramA – Nada”, u organizaciji Narodnog pozorišta. Radila na Radio Beogradu 2, u okviru emisije „Govori da bih te video”. Jedan je od osnivača književno-umetničke asocijacije „Klub 9”, kao i likovnog udruženja „GnH”. Piše za likovne kataloge. Bavi se video instalacijama. Član je neformalne grupe umetnika „Vir”. U Studenstkom kulturnom centru uređivala mnogobrojne književne večeri. Dobitnica je prve nagrade za poeziju „Ulaznica 2009”. Autorka je „Malih novina” od februara 2010.


Objavile: Male novine | 26. 02. 2010.

Posaljite komentar


4 + = eight