Gvozdeni zagrljaj birokratije: Kako šalteri i pečati ubijaju polet nove generacije preduzetnika

Kada je Pera Todorović, sa onim svojim neumornim perom i nepokornim duhom, pokretao Male novine na izmaku devetnaestog veka, verovao je da se borba za srpsko društvo ne vodi samo u visokim skupštinskim salama, već na gradskim ulicama, u zanatlijskim radionicama i među trgovačkim svetom koji stvara novu vrednost. Todorović je odlično razumeo da je slobodan čovek – čovek koji od svog rada i svoje pameti može pošteno živeti – jedini pravi garant stvarne nezavisnosti i napretka jedne države.

Danas, u trećoj deceniji dvadeset prvog veka, dok nam usta pršte od fraza o „četvrtoj industrijskoj revoluciji“, „digitalizaciji“ i „stambeno-poslovnim parkovima visoke tehnologije“, stoji gorka istina koju svakodnevno proživljavaju hiljade mladih umova ove zemlje. Naš preduzetnik, onaj mladi inovator koji provodi noći kodirajuće softver, projektujući robotičke sisteme ili osmišljavajući održivu poljoprivredu, ne boriti se samo sa tržištem i konkurencijom. Njegov najveći, najstrašniji i često nesatrljivi protivnik jeste – sopstvena država, oličena u čudovišnom, neumoljivom aparatu administracije.

Od Obrenovićeve ćatmanije do digitalnog lavirinta

Istorija srpske birokratije je istorija gušenja slobodne inicijative. Još od vremena kada su pisari i ćatovi kneza Miloša procenjivali koliko svinja sme da pređe Savu i po kojoj ceni, država je na privatnika gledala kao na kravu muzaru ili, još gore, kao na potencijalnog subverzivnog elementa. Taj mentalni sklop, prenošen sa kolena na koleno kroz obrenovićevske pečatnije, međuratne ministarske kabinete i socijalističke komitete, uspešno je preživeo i digitalno doba.

Sadašnji mlad čovek koji pokuša da registruje novu ideju ulazi u lavirint u kome važe nepisana i apsurdna pravila. Umesto da ga država dočeka sa raširenim rukama, pruži mu poreske olakšice i otvori vrata globalnog tržišta, ona ga odmah privezuje za birokratski nakovanj.

Pogledajte paradoks savremenog doba: s jedne strane nas ubeđuju da je sve na „jedan klik“, dok s druge strane mladom vizionaru za osnivanje iole specifičnijeg preduzeća i dalje treba tona papira, odobrenja, saglasnosti, atesta i potvrdnih dokumenata čiji je jedini cilj da opravdaju postojanje stotina hiljada ljudi zaposlenih po raznim agencijama i sekretarijatima ¹.

Kako država guši sopstveno sutra

Nije neuspeh na tržištu ono čega se mladi inovator najviše plaši. Neuspeh je prirodni deo preduzetničkog ciklusa – iz njega se uči, iz njega se rađa nova, bolja ideja. Ono što ubija volju, što gasi onu prkosnu stvaralačku varnicu u očima mladog čoveka, jeste suočavanje sa sistemom koji je napravljen tako da te uvek drži u prekršaju.

Parafiskalni nameti i paradoks početka

Kada mlada firma nastane, ona još uvek nema prihod. Ona ima samo ideju, stoličić u iznajmljenom stolu nekog samoupravnog prostora i dug prema osnivačima koji su uložili svoju ušteđevinu. Međutim, za našu poresku upravu i lokalne samouprave, ta firma je već u punom pogonu. Odmah pristižu rešenja za firme, eco-takse, naknade za odvodnjavanje i navodnjavanje (čak i ako se bavite izradom mobilnih aplikacija na desetom spratu solitera!), članarine u komorama koje ne pružaju nikakvu uslugu, i kojekakvi drugi nameti.

"Birokratija je umetnost da se jednostavne stvari učine složenim, a složene neizvodljivim. Kada mladom čoveku oduzmete vreme koje je trebalo da posveti stvaranju, oduzeli ste mu pravo na budućnost." — Gledište izraženo u duhu radikalskih polemika Pere Todorovića

Mladi preduzetnik tako troši više od polovine svog radnog vremena ne na usavršavanje svog proizvoda, već na prosimbolične borbe sa poreskim inspektorima koji propise tumače proizvoljno, od opštine do opštine, od šaltera do šaltera.

Digitalizacija kao vizuelna obmana

Posebno je mučna priča o našoj takozvanoj digitalizaciji. Portal E-uprave i elektronski sertifikati osmišljeni su da olakšaju život, ali u praksi čine tek prvi sloj šminke na naboranom licu ostarele birokratije. Pokušajte da registrujete licencu za proizvodnju medicinske opreme ili inovativnih dodataka ishrani: sistem će vam dozvoliti da podnesete zahtev elektronski, a onda će vas posle tri meseca tišine pozvati službenik i zatražiti da „donose plavi fascikl sa papirnim originalima i taksenim markama, jer sistem trenutno ne vidi prilog“.

To nije digitalizacija. To je dupliranje posla. To je mrcvarenje u kome se troši najdragoceniji resurs koji imamo – vreme naših najtalentovanijih ljudi.

Anatema na preduzetnički duh

Zašto je to tako? Zato što u dubini našeg kolektivnog i političkog mentaliteta i dalje živi opasna iluzija da je država ta koja stvara bogatstvo, a da su građani tu samo da slušaju i plaćaju. Zaboravlja se osnovna lekcija ekonomije i istorije: država nema svoj novac! Svaki dinar u budžetu zaradio je neki radnik, neki seljak, neki inženjer ili neki preduzetnik.

I tu dolazimo do najstrašnijeg efekta birokratskog terora: odliva mozgova u digitalnom dobu. Ranije su mladi ljudi morali fizički da napuste Srbiju, sa koferom u ruci i suzama u očima. Danas oni mogu ostati u svojoj sobi u Nišu, Čačku, Novom Sadu ili Beogradu, a da celokupan svoj biznis, svoje patente i svoj poreski identitet izmeste u države koje znaju da cene njihov trud. Srbija tako ostaje bez prihoda, bez poreza na dobit, bez kapitala koji bi se ulagao u domaće škole i bolnice, a pre svega – bez nade da se ovde išta može promeniti.

Šta valja činiti da polet ne zgasne?

Ako ne želimo da postanemo zemlja staraca u kojoj će jedine uspešne delatnosti biti državna služba i uvoz stranih proizvoda sumnjivog kvaliteta, moramo preduzeti radikalne i beskompromisne korake. Polovične mere i deklarativne podrške više ne pomažu.

1. Uvođenje principa „Ćutanje uprave je odobrenje“: Ako državni organ ne odgovori preduzetniku u roku od 15 dana na podneti zahtev za dozvolu ili licencu, smatraće se da je zahtev odobren. Neka birokratija snosi teret svoje sporosti, a ne privreda!
2. Potpuni poreski imunitet u prve dve godine rada: Svaki novi, autentični inovativni startap mora biti oslobođen svih parafiskalnih nameta, poreza na dobit i doprinosa za osnivače dok ne dostigne stabilne prihode ili ne pređe određeni prag obrtnog kapitala.
3. Ukidanje svih papirnih dokumenata i pečata: Neophodno je doneti zakon po kome je traženje papirnog dokumenta od strane državnog službenika – prekršaj za koji se odgovara odbitkom od plate. Ako država ima podatke u svojoj bazi, službenik je dužan da ih sam pribavi.
4. Radikalna seča agencija i komisija: Smanjiti broj nepotrebnih državnih tela koja služe samo za udomljavanje stranačkih kadrova, a čija je jedina funkcija izmišljanje novih odobrenja i propisa.

Reč za kraj: Borba za mladost je borba za opstanak

U starim spisima Malih novina često se provlačila misao da se snaga jedne nacije ne meri brojem barjaka koje nosi, niti brojem žandarma koji je čuvaju, već količinom slobodne energije, znanja i rada koje njeni sinovi i kćeri mogu rasplamsati.

Ako nastavimo da sekiramo našu mladost birokratskim panjevima, ako ih budemo terali da kleče pred šalterima i mole za ono što im po pravu i razumu pripada, uskoro nećemo imati koga da oporezujemo. Ostaće samo prazne kancelarije, prazne ulice i pečati koji otiskuju svoje mastilo po praznim papirima.

Vreme je da gvozdeni zagrljaj birokratije popusti. Vreme je da se srpskom preduzetniku i inovatoru skinu okovi i da im se kaže: Stvarajte, gradite, osvajajte svet – država vam više neće stajati na putu! To je jedina politika koja danas ima smisla. Sve ostalo je prazno slovo na papiru i jeftina gluma za naivne čitaoce.

Najčešća pitanja i odgovori