Reč kao oružje i hram: Večna dilema između angažovane i estetske književnosti

Miris olovnog sloga i krik epohe

Kada je u tami devetnaestog veka Pera Todorović pokrenuo „Male novine“, te prve istinske moderne srpske dnevne novine, on nije samo prelomio vesti i doneo senzaciju u beogradske kafane; on je postavio kamen temeljac za jedno fundamentalno pitanje koje i danas, u ovom našem veku digitalne buke i besmisla, potresa srpsku kulturu. To pitanje glasi: da li je pisac dužan da bude trubač svog naroda i bič vlasti, ili pak čuvar čiste, nedodirljive lepote koja odbija da prlja ruke dnevnom politikom?

Kao hroničar koji je nasledio taj nemirni duh borbene žurnalistike, ne mogu a da ne primetim kako se naša savremena inteligencija povukla u udobne rovove. Sa jedne strane imamo hermetične estete koji pišu za uski krug istomišljenika, tretirajući jezik kao sterilnu laboratorijsku igračku. Sa druge strane, svedoci smo bučne, ali često plitke angažovanosti koja estetiku žrtvuje na oltaru dnevno-političkog aktivizma, pretvarajući literaturu u pamflet.

Gde je nestala ona zlatna sredina? Gde je nestao pisac koji, poput Todorovića, spaja vrhunski stilistički dar sa spremnošću da zbog izgovorene istine robijuje u teškim okovima tamnice?¹

• Umetnost radi umetnosti - Pisac kao savest društva
• Fokus na formi i jeziku - Borba protiv nepravde
• Opasnost: Hermetičnost - Opasnost: Pamfletizam

Istorijski presek srpskog književnog raskola

Da bismo razumeli ovaj sukob, moramo se vratiti korenima. Srpska književnost je od svojih modernih početaka bila duboko obeležena ovom tenzijom. Dositej Obradović je bio prosvetitelj – dakle, utilitarista par ekselans. Za njega je knjiga imala smisla samo ako koristi narodu. Međutim, već sa pojavom romantizma i docnije moderne, srpski pisci počinju da žude za čistim estetskim prostorom, oslobođenim od jarma nacionalne i socijalne dužnosti.

Pogledajmo kako su se ove dve struje razvijale kroz istoriju i koji su njihovi ključni postulati:

Ova tabela jasno pokazuje da srpska književnost nikada nije bila jednodimenzionalna. Ona je uvek disala na oba plućna krila, mada su ta krila često pokušavala da jedno drugo odseku.

Snaga angažmana: Pisac kao savest društva

Zastupnici angažovane književnosti polaze od premise da niko, pa ni umetnik, nema pravo na luksuz neutralnosti u društvu koje pati. Kako pisati o cvetu i mesečini dok pored vašeg prozora prolaze kolone gladnih, obespravljenih i poniženih?

Pera Todorović je to odlično razumeo. Njegov angažman nije bio salonski; on je bio u blatu, među seljacima, u skupštinskim kuloarima, na barikadama Timočke bune.² Za njega je pisana reč bila produžetak političke borbe drugim sredstvima.

„Praviti umetnost radi umetnosti u zemlji gde narod još uvek grca u nepismenosti i siromaštvu, gde se zakoni kroje po meri moćnika, a pravda prodaje na kantar, isto je što i svirati harfu dok kuća gori. Naša reč mora biti sekira koja će seći korenje nepravde, a ne samo mirišljavo cveće u salonima beogradske elite.“

— Pera Todorović, uvodnik u „Malim novinama“, 1889.

U ovom citatu leži suština angažovane pozicije. Pisac je, prema ovom viđenju, moralni svetionik. Njegova odgovornost nije pred estetskim kanonima istorije umetnosti, već pred živim ljudima koji dele njegovu sudbinu, njegov jezik i njegov istorijski prostor. Ako pisac ćuti pred nepravdom, njegovo ćutanje postaje saučesništvo.

Savremeni pisac koji se odluči za ovaj put suočava se sa ogromnim izazovima. On mora da izbegne zamku vulgarizacije sopstvenog izraza. Najveća tragedija angažovane književnosti jeste kada plemenita ideja propadne zbog rđavog stila. Kada likovi postanu puke kartonske makete koje izgovaraju političke parole, književnost prestaje da bude umetnost i postaje propaganda.

Svetilište estetike: Odbrana čiste forme

Sa druge strane ovog večnog fronta stoje oni koji veruju da je jedina stvarna odgovornost pisca – odgovornost prema jeziku i formi. Oni tvrde da umetnost koja služi bilo čemu izvan sebe same (bilo to država, nacija, partija ili klasa) prestaje da bude slobodna i postaje sluškinja.

Danilo Kiš je u svom kultnom delu Čas anatomije maestralno branio ovu poziciju, pokazujući kako ideologizacija književnosti vodi direktno u sivilo socrealizma i estetsku smrt.³ Za Kiša, pisac se bori protiv totalitarizma ne tako što piše političke manifeste, već tako što piše dobru, preciznu i beskompromisnu prozu. Čist i precizan jezik je sam po sebi najveći neprijatelj svakog totalitarizma, jer totalitarni sistemi počivaju na kvarenju jezika i stvaranju drvenog, birokratskog govora (tzv. newspeak).

Kada Jovan Dučić piše o „carskim lavovima“ i „plavim legendama“, on ne ignoriše srpsku stvarnost svog vremena zato što je neosetljiv; on stvara paralelni svet lepote koji služi kao kontrateža balkanskom blatu i istorijskim stradanjima. Estetska književnost nudi utočište i transcendenciju. Ona nas podseća da smo, osim što smo građani sa političkim pravima i dužnostima, takođe i duhovna bića koja žude za večnim i neprolaznim vrednostima.

Sinteza suprotnosti: Angažovani esteticizam

Da li je, dakle, moguće pomiriti ove dve naizgled nepomirljive struje? Istorija nam pokazuje da najveća dela srpske književnosti nastaju upravo tamo gde se ove dve tektonske ploče sudaraju.

Uzmimo za primer Borislava Pekića i njegovo monumentalno delo Zlatno runo. Da li je to angažovana književnost? Bez sumnje. Pekić u njemu secira mit o građanskoj klasi, analizira mehanizme vlasti, istorijske cikluse i sudbinu pojedinca u totalitarnom društvu. Ali, da li je to estetski superiorno delo? Jeste. Pekić ne žrtvuje stil zarad političke poente; on koristi najsofisticiranije književne tehnike, bogat i arhaičan jezik, mitološke paralele i filozofsku dubinu kako bi izrazio svoj angažman.

To je ono što možemo nazvati angažovanim esteticizmom. To je pristup u kojem je estetska forma hram, ali je unutar tog hrama upaljena vatra društvene i istorijske istine.

Gde su danas „Male novine“?

Danas živimo u vremenu koje je Pera Todorović jedva mogao i da zamisli u svojim najmračnijim vizijama. Ovo je doba u kojem je javna reč devalvirana. Svako ima platformu, svako je komentator, svako je „angažovan“ na društvenim mrežama. U toj kakofoniji, glas pisca se često gubi, utapa u moru besmislenih informacija i jeftinog senzacionalizma.

Gde je danas društvena odgovornost pisca?

Ona se ogleda u odbijanju da se učestvuje u opštoj površnosti. Danas je najveći angažman pisca da piše polako, temeljno i duboko. Da se suprotstavi tiraniji trenutka i da podseti društvo na istorijski kontinuitet i moralne vertikale.

Pisci su danas pozvani da budu hroničari ovog novog, sofisticiranijeg ropstva – ropstva algoritama, potrošačkog ludila i gubitka ličnog identiteta. Oni moraju ponovo otkriti borbeni duh Pere Todorovića, ali ga opremiti estetskim oruđem dvadeset prvog veka.

Reč na kraju: Testament borbene reči

Završavajući ovaj esej, dok se svetlost dana polako gasi nad krovovima Beograda, ne mogu a da ne osetim duboku odgovornost prema onom olovnom slogu sa početka ove priče. Pera Todorović je znao da reč može da ubije, ali i da vaskrsne. Znao je da novine i knjige nisu samo roba na pijaci, već duhovna hrana jednog naroda.

Srpski pisac danas ne sme da se povuče u kulu od slonovače, niti sme da postane puki partijski dobošar. Njegovo mesto je na granici – tamo gde se estetika susreće sa životom, gde se lepa reč bori za obespravljenog čoveka, i gde se, uprkos svemu, čuva dostojanstvo srpskog jezika i kulture.

Samo tako, pišući sa strašću i stilom, možemo ostati verni onom svetlom putu koji su nam ostavili naši veliki preci. Jer, na kraju krajeva, istorija neće pamtiti koliko smo bili glasni u svojim političkim taborima, već koliko smo lepote i istine uspeli da spasemo od zaborava.

Najčešća pitanja i odgovori