Sloboda pod ključem algoritma: granice i odbrana slobode govora u dvadeset prvom veku

Kada je krajem devetnaestog veka Pera Todorović¹, utemeljivač modernog srpskog žurnalizma i neumorni hroničar jednog burnog doba, u svojim "Malim novinama"[²] otvarao prostor za glas naroda, on nije vodio računa samo o političkoj vesti. Vodio je računa o duši naroda, o pravu seljaka, zanatlije i intelektualca da kažu ono što ih tišti, bez straha da će ih mrak progutati pre nego što im reč pređe prag usana. Todorović je znao da je sloboda štampe i govora krvotok svake mlade demokratije. Plaćao je tu spoznaju tamnicama, osudama na smrt i društvenim izopštenjem.

Danas, u trećoj deceniji dvadeset prvog veka, stojimo pred istim ponorom, ali sa znatno složenijim i opasnijim mehanizmima kontrole. Nekadašnji žandarm sa bajonetom koji pleni tabačne prese zamenjen je nevidljivim algoritmom, hladnim kodom ispisanim u staklenim kulama Silicijumske doline. Borba za slobodu reči preselila se sa prašnjavih beogradskih sokaka u bespuća digitalnog etra, gde se sloboda ne guši glasnim zabranama, već tihim i neprimetnim uklanjanjem sa ekrana.

Od baruta i olova do silicijuma: geneza cenzure

Istorija cenzure je istorija straha moćnika od artikulisane misli. U vreme dinastije Obrenović, reč je bila opasna jer je mogla podići bunu. Pera Todorović je to osetio na sopstvenoj koži kada je zbog svojih tekstova i učešća u Timočkoj buni bio osuđen na smrt, pa pomilovan. Tadašnja vlast je bila brutalna, ali iskrena u svom nasilju: zakon o štampi je bio jasan, cenzor je bio državni činovnik sa imenom i prezimenom, a zabranjeni broj novina ostavljao je prazno, belo mesto na hartiji – jasan dokaz nasilja nad istinom.

U našem vremenu, cenzura je obukla odelo "društvene odgovornosti", "borbe protiv dezinformacija" i "zaštite javnog zdravlja". Savremeni cenzor nema ime, nema lice i ne nosi državni pečat. To je algoritam privatne korporacije koja poseduje digitalnu agoru na kojoj se odvija celokupni društveni dijalog. Kada vam danas Fejsbuk, Tviter (X) ili Jutjub obrišu tekst ili video, oni to ne čine u ime države, već u ime svojih "pravila zajednice" – privatnog zakona koji je nadrastao ustave suverenih država.

"Sloboda štampe nije milostinja koju vlast udeljuje narodu; ona je vazduh bez kojeg društveni organizam vene i umire u sopstvenom smradu neizrečenih istina." – Pera Todorović, Male novine, 1889.

Ova misao, stara više od jednog veka, danas zvuči proročki. Bez slobodnog protoka ideja, pa čak i onih koje smatramo pogrešnim ili uvredljivim, društvo gubi sposobnost intelektualne samoodbrane. Postajemo sterilna masa koja konzumira unapred sažvakanu i odobrenu istinu.

Novi tamničari uma: algoritmi kao nevidljivi žandarmi

Najveća opasnost dvadeset prvog veka nije u tome što će vas neko uhapsiti zbog izgovorene reči – mada se i to dešava u mnogim delovima sveta – već u tome što vaša reč neće stići ni do koga. To je fenomen poznat kao shadow banning (tiho potiskivanje)[³]. Vi pišete, vi govorite, verujete da učestvujete u javnoj raspravi, ali vaš glas je stavljen u digitalni karantin. Algoritam vas je tiho osudio na nevidljivost jer ste upotrebili "pogrešnu" reč, doveli u pitanje zvanični narativ ili se prosto ogrešili o trenutni ideološki konsenzus.

Paradoks digitalne agore

Nekada je javni prostor bio fizički: trg, kafana, stranice lokalnih novina. Danas je taj prostor privatizovan. Mi smo podstanari na platformama koje nam daju privid slobode dok god smo profitabilni i poslušni. Onog trenutka kada pređemo nevidljivu granicu političke korektnosti, bivamo izbrisani jednim klikom administratora.

Ova tabela jasno pokazuje da smo, uprkos tehnološkom napretku, izgubili direktnost borbe. Nekada se protiv cenzora moglo boriti zakonom, pobunom ili lukavstvom. Kako se boriti protiv koda koji se menja tri puta dnevno i čija pravila niko ne zna u potpunosti?

Reč kao jeretički čin: fenomen "cancel" kulture

U našem vremenu razvio se jedan izuzetno opasan fenomen koji direktno ugrožava slobodu govora, a to je takozvana "cancel" kultura (kultura otkazivanja). Ona predstavlja moderni ekvivalent srednjovekovne anateme ili jakobinskog terora, samo bez giljotine. Ako se usudite da iznesete stav koji odstupa od ortodoksije modernog progresivizma, nećete biti izvedeni pred sud – jer tamo biste imali pravo na odbranu. Bićete izvedeni pred sud javnosti na društvenim mrežama, gde rulja traži vašu glavu, vaš posao i vaše potpuno brisanje iz javnog života.

Intelektualna hrabrost je postala najskuplja roba. Pisci, profesori i novinari svesno biraju ćutanje i konformizam kako ne bi ugrozili svoju egzistenciju. To je trijumf samocenzure – najstrašnijeg oblika cenzure, gde čovek sam sebi postaje tamničar. Pera Todorović, koji je preživeo preke sudove i progone, verovatno bi sa prezirom gledao na današnju intelektualnu elitu koja drhti pred gnevom anonimnih korisnika na internetu.

Kako odbraniti slobodu u veku tišine?

Odbrana slobode govora danas zahteva novu vrstu pismenosti i borbenosti. Više nije dovoljno samo pisati istinu; moramo graditi infrastrukturu koja tu istinu može da prenese.

1. Decentralizacija medija: Moramo se osloboditi monopola nekoliko globalnih platformi. Podrška nezavisnim, lokalnim i samostalno hostovanim medijima je ključna. "Male novine" našeg doba moraju biti nezavisni portali, bilteni i platforme koje ne zavise od milosti Silicijumske doline.
2. Zakonska regulacija platformi: Države moraju prepoznati velike tehnološke kompanije ne kao privatne izdavače koji mogu da rade šta žele, već kao javna dobra (public utilities). Ako elektrodistribucija ne može da vam isključi struju jer joj se ne dopadaju vaši politički stavovi, to isto ne bi smelo da radi ni rukovodstvo društvenih mreža.
3. Intelektualna nepokornost: Dužnost je svakog mislećeg čoveka da govori istinu čak i onda kada je ona nepopularna. Istina nije stvar konsenzusa; ona je stvar činjenica.

Sloboda govora nikada nije bila poklonjena; ona je uvek bila izvojevana. Svaka generacija mora ponovo da plati cenu te slobode. U dvadeset prvom veku, ta cena se plaća spremnošću da budemo neshvaćeni, napadnuti i "otkazani", ali da ostanemo uspravni.

Kao što je Pera Todorović u svojim tekstovima neumorno podsećao srpsku javnost da bez slobodne reči nema ni slobodnog naroda, tako i mi danas moramo podići glas protiv novih, digitalnih samodržaca. Jer ako utihnemo sada, u eri kada tehnologija omogućava potpunu kontrolu uma, tišina koja će uslediti biće večna.

Najčešća pitanja i odgovori