Zašto građani odustaju: Fenomen političke apatije među mladima

# Zašto građani odustaju: Fenomen političke apatije među mladima

Kada je potpisnik ovih redova, u zlatno doba "Malih novina" ¹, jurišao perom na nepravde i glupost čaršije, verovao je – sa onom naivnom, ali svetom verom mladosti – da je reč najjače oružje protiv tiranije i ravnodušnosti. Tada se za slobodu reči i pravo glasa ginulo, išlo u progonstvo i tamnicu. Danas, vek i po kasnije, stojimo pred paradoksom koji bi zbunio i najlucidnije umove našeg oslobodilačkog devetnaestog stoleća: sloboda je formalno tu, pravo glasa je opšte, tehnologija nam omogućava da naš glas odjekne do nakraj sveta za delić sekunde, a javni trg je – sablasno prazan.

Mladi Srbije, ta večita uzdanica svakog prevrata i nosilac istorijske dinamike, povukli su se u ilegalu sopstvene svakodnevice. Oni ne jurišaju na barikade, ne pišu vatrene proglase, niti sa nestrpljenjem čekaju jutarnje vesti. Njihov odgovor na društvenu stvarnost je tišina. Ali, ta tišina nije prazna; ona je teška, optužujuća i preteća. To je fenomen političke apatije, tiha bolest koja iznutra razjeda supstancu našeg društva.

Anatomija ćutanja: Od bune do ravnodušnosti

Da bismo razumeli zašto današnji dvadesetogodišnjak okreće glavu od političkih debata i izbornih kutija, moramo skinuti naočare moralne superiornosti kojima starije generacije tako rado gledaju na omladinu. Lako je optužiti mlade za sebičnost, površnost i zavisnost od ekrana. Međutim, istina je daleko dublja i bolnija za našu kolektivnu svest.

Politička apatija nije urođena mana ove generacije; ona je stečeni imunitet na laž.

Mladi u Srbiji su rođeni u ruševinama velikih narativa. Oni su deca roditelja koji su proveli mladost na ulicama devedesetih, verujući da će rušenjem jednog autokratskog režima automatski zakoračiti u obećanu zemlju demokratije i blagostanja. Umesto toga, dobili su divlju privatizaciju, poniženje institucija i sistem u kome se uspeh ne meri znanjem i radom, već partijskom knjižicom i poltronstvom. Ta trauma izneverene nade prenela se na decu kao transgeneracijski kod skepticizma.

"Najveća nesreća jednog naroda nije u tome što nema slobodu, nego u tome što je zaboravio šta je sloboda i što mu se ona čini suvišnom."
— Pera Todorović, u praskozorje ustavnih borbi u Srbiji

U našem društvu, politika je odavno prestala da bude prostor borbe za opšte dobro i postala je sinonim za estradizovani polusvet, arenu u kojoj se ne sučeljavaju ideje, već najniže strasti i lični interesi. Kada mlad čovek pogleda tu scenu, on ne vidi šansu za promenu; on vidi blato u koje ne želi da uprlja svoje tek kupljene patike. Njegovo odustajanje nije čin lenjosti, već čin estetskog i moralnog samoodržanja.

Uzroci povlačenja: Zašto je trg ostao prazan

Analizirajući ovaj fenomen sa hirurškom preciznošću koju dugujemo istini, moramo identifikovati tri ključna stuba na kojima počiva savremena srpska apatija.

Institucionalno blato i gubitak vere u promenu

Prvi i najvažniji uzrok jeste potpuna devalvacija institucija. Kada parlament postane rijaliti program, kada sudovi služe za legalizaciju nepravde, a diplome se kupuju na benzinskim pumpama, koncept građanske dužnosti gubi svaki smisao. Mladi ljudi su izuzetno osetljivi na hipokriziju. Oni vide da pravila važe samo za slabe i nezaštićene, dok su moćnici iznad zakona. U takvom koordinatnom sistemu, izlazak na izbore deluje kao saučesništvo u farsi. "Zašto bih birao između onih koji su nas izdali i onih koji će nas tek izdati?" – to je rečenica koja odzvanja beogradskim kafićima i provincijskim trgoveima podjednako.

Digitalni azil i simulacija aktivizma

Drugi uzrok leži u tehnološkoj revoluciji koja je redefinisala pojam javnosti. Nekada se bunt izražavao telom na ulici; danas se izražava palcem na ekranu. Društvene mreže su stvorile iluziju angažovanosti. Podeliti stori o ekološkoj katastrofi ili lajkovati kritički tvit pruža instant zadovoljenje i oslobađa od osećaja krivice zbog nečinjenja. To je takozvani slektivizam (slacktivism) – aktivizam iz fotelje koji troši revolucionarnu energiju bez ikakvih realnih posledica po nosioce moći. Vlastima ovaj format savršeno odgovara: bes se kanališe u digitalni etar, dok ulica ostaje mirna.

²

Ekonomska egzistencija kao ucena

Treći, možda najbrutalniji faktor, jeste ekonomska zavisnost. U zemlji gde je država i dalje najveći poslodavac, a privatni sektor često povezan sa vladajućim strukturama, slobodoumlje je postalo luksuz koji malo ko može sebi da priušti. Mladi se sistematski drže u stanju prekarne egzistencije – na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, bez perspektive za rešavanje stambenog pitanja i zasnivanje porodice. Kada vam egzistencija zavisi od milosti lokalnog moćnika, pobuna postaje luksuz koji ugrožava egzistenciju cele porodice. Izbor se tada svodi na dve opcije: pognuti glavu i ući u partijski voz, ili kupiti kartu u jednom pravcu za Minhen ili Čikago.

Kako se kalio srpski cinizam

U esejistici se često zanemaruje psihološka dimenzija ovog problema. Dugogodišnja izloženost društvenoj nepravdi i nemogućnost da se na nju utiče dovodi do stanja koje psiholozi nazivaju naučena bespomoćnost. Kada pasivno posmatrate kako se pred vašim očima ruše istorijske četvrti, zagađuju reke i proganjaju retki hrabri pojedinci, vaš mozak, u cilju samoodbrane, razvija cinizam.

Cinizam je postao nacionalni sport srpske omladine. To je onaj gorki, kafanski humor koji sve ismeva, ali ništa ne menja. On služi kao štit protiv bola koji donosi svest o sopstvenoj nemoći. Lakše je reći "ovde nikada neće biti bolje" i proglasiti celu naciju "prokletom", nego preuzeti odgovornost za promenu i suočiti se sa mogućnošću novog poraza.

Međutim, taj cinizam je lažan. Ispod njega se krije duboka tuga i čežnja za pravednijim društvom. Mladi ne mrze svoju zemlju; oni mrze ono u šta je ona pretvorena. Njihova apatija je zapravo vapaj za autentičnošću, za liderima koji govore istinu i institucijama koje štite čoveka, a ne partiju.

Može li se probuditi usnuli kolos?

Ako je dijagnoza tačna, postavlja se pitanje: ima li leka? Može li se ova energija, trenutno zarobljena u digitalnim bespućima i privatnim frustracijama, ponovo kanalisati u društveni napredak?

Istorija nas uči da nijedno stanje apatije nije večno. Društveni procesi nisu linearni; oni su ciklični i često eksplozivni. Baš kao što je u vreme Obrenovića [³], kada se činilo da je svaka opoziciona misao ugušena, buknula Timočka buna, tako i danas ispod prividnog mira tinja nezadovoljstvo koje čeka svoj istorijski trenutak.

Ali taj trenutak neće doći sam od sebe, niti će ga doneti stare političke elite sa svojim prevaziđenim metodama i potrošenim licima. Da bi se mladi probudili, potrebno je redefinisati sam pojam politike.

1. Lokalizacija borbe: Mladi se ne pale na velike, apstraktne geopolitičke teme. Njih zanima vazduh koji dišu, reka u njihovom selu, park u njihovom naselju, bezbednost na njihovim ulicama. Budućnost politike je lokalna i ekološka.
2. Novi jezici komunikacije: Politička poruka mora napustiti salonski, birokratski rečnik i preći na kanale gde mladi zapravo borave, ali bez jeftinog podilaženja i glume. Iskrenost je danas najdeficitarnija roba na tržištu ideja.
3. Direktna akcija umesto reprezentativne šarade: Mladi žele da vide brze i opipljive rezultate svog rada. Solidarne akcije, odbrana komšija od izvršitelja, zajedničko uređenje prostora – to su škole demokratije koje vraćaju veru u kolektivnu moć.

Reč za kraj, ili zaveštanje "Malih novina"

Kada zatvorim ovu svesku i pogledam kroz prozor u beogradsku noć, vidim svetla u prozorima iza kojih sede neki novi mladi ljudi. Možda u ovom trenutku neki student programiranja piše kod koji će promeniti svet, ili neka mlada devojka u provinciji piše pesmu koja će definisati njenu generaciju. Oni nisu izgubljeni; oni su samo ostavljeni na cedilu od strane nas koji smo morali da im izgradimo bolji svet, a nismo uspeli.

Zato je dužnost nas, hroničara ovog teškog i lepog vremena, da ne odustanemo od pisanja i svedočenja. Naša reč mora biti ogledalo u kome će društvo videti svoje bore, ali i svetionik koji pokazuje da izlaz postoji. Politička apatija je samo zimska suspenzija života; ispod snega, seme bune i slobode uvek čeka svoje proleće. A ono, istorija nam svedoči, uvek dolazi onda kada mu se vlastodržci najmanje nadaju.

Najčešća pitanja i odgovori