Rasprodaja zajedničkog dobra: Gde nestaje javni interes u trci za privatnim profitom

Kada je Pera Todorović, pretak modernog srpskog žurnalizma, sa stranica svojih Malih novina ¹ gromko poručivao da štampa ne sme biti sluga silnika niti salonska razbriga za varošku elitu, on je postavio jedan nevidljivi, ali neprobojni ugaoni kamen srpske javne reči. Taj kamen bio je jednostavan u svojoj suštini, a divovski u svojoj odgovornosti: novina postoji da bi štitila nesrećne, nejake i zaboravljene od nezajažljivosti onih koji bi da prepreče narodni drum i na njemu naplaćuju prolaz.

Danas, vek i po kasnije, dok posmatramo kako se pod teškim čizmama podivljalog investitorskog kapitalizma drobi i poslednji kvadratni metar zajedničkog prostora, to pitanje odzvanja sa neuporedivo strašnijom rezonancom. Gde je nestao javni interes? U kom trenutku smo pristali na tragiku u kojoj se sve – od dečijeg igrališta i rečnog toka, preko bolničkog kreveta, pa sve do čistog vazduha koji udišemo – pretvara u puku robu, izmerenu na kantar privatne zarade?

Od narodnog dobra do privatnog feuda: Istorijski kontinuitet otimačine

Svaka epoha ima svoje mešetare i svoje oblike uzurpacije. U devetnaestom veku, borba se vodila oko seljačkih utrina, šuma i zelenaških kamata koje su zatirale srpsko selo. Danas, u dvadeset i prvom veku, front borbe se preselio u gradska jezgra, rečna korita, zdravstvene ustanove i medijski prostor. Mehanizam je, međutim, ostao potpuno identičan: potisnuti zajedničko dobro da bi se stvorio privatni feud.

Decenijama nam se potura opasna ideološka podvala po kojoj je sve što je "javno" po definiciji neefikasno, trulo i nepovratno osuđeno na propast, dok je sve što nosi predznak "privatno" nosilac napretka, elegancije i racionalnosti. Ta podvala – iza koje se uvek krije neumoljivi privatni interes – sprovela je tihi preokret u svesti građana. Od nosilaca suvereniteta i nosilaca prava na grad i državu, građani su degradirani na nivo puki potrošača koji moraju platiti ulaznicu za sopstveni život.

Ova tabela ne predstavlja samo statistički ili istorijski popisi promena; ona je optužnica protiv savremenog društvenog poretka koji je pristao da potčini čoveka diktatu kapitala.

Urbanistički lešinari i otimanje gradske duše

Pogledajmo naše gradove. Grad nije samo skup cigala, armature i asfalta; grad je živ organizam, spomenik kulture, mesto susreta i istorijska pozornica jednog naroda. Kada se urbanizam prepusti isključivo logici investitorskog profita, grad gubi svoju dušu i postaje kasarna za stanovanje.

Svaki park koji je preoran da bi se podigao tržni centar, svaka stara zgrada srušena pod sumnjivim okolnostima da bi se ustupilo mesto staklenim soliterima bezličnih korporacija, jeste poraz javnog interesa. To je direktan napad na istorijsku memoriju i kvalitet života običnog čoveka. Onaj koji zida soliter od dvadeset spratova u uskoj varoškoj ulici ne misli o svetlosti u komšijskom prozoru, o kapacitetu kanalizacije niti o mestu u obližnjem vrtiću; on misli isključivo o kvadratnom metru i brzini povrata uloženog novca.

"Nije nesreća u tome što u jednoj zemlji ima bogatih i preduzimljivih ljudi; nesreća je kada bogatstvo postane jedina merica vrednosti, a država pretvori svoje zakone u oruđe kojim se štitnik kapitala brani od sopstvenog naroda."
— Pera Todorović, misao iz politike i novinarstva krajem 19. veka

Ova rečenica savršeno opisuje anatomiju savremenog propadanja. Kada zakonodavac i gradska uprava postanu servis investitora, oni prestaju da budu predstavnici građana. Oni postaju obični posrednici u rasprodaji onoga što im ne pripada.

Rekvizicija prirodnih resursa: Voda i vazduh na berzi

Ako je okupacija gradskog prostora vidljiva na prvi pogled, privatizacija i degradacija prirodnih resursa odvija se još brutalnije, često daleko od očiju javnosti. Reč je o fenomenu koji savremeni geografi i ekonomisti nazivaju "akumulacijom putem oduzimanja" ².

Gurne li se reka u cev da bi pojedinac dobio državne subvencije za proizvodnju takozvane zelene energije, tu nema ni trunke ekološke svesti. To je čisto razbojništvo umotano u oblandu savremenih tehnoloških fraza. Reka koja je vekovima napajala sela, pojila stoku i održavala mikroklimuju čitavog kraja, odjednom prestaje da postoji za zajednicu da bi donosila mesečni prinos na račun jednog ili dvojice tajkuna.

Slika razorenih planinskih reka u našim krševitim krajevima jeste najupečatljivija metafora našeg vremena. Reka u cevi – to je javni interes u okovima privatnog profita.

Sumrak novinarskog poziva i degradacija reči

Gde su u svemu tome novine i novinari? Zašto je izostala ona oštra, nepokolebljiva reč kakvu su nekada ispisivali bardovi srpskog žurnalizma?

Odgovor je goraak: mediji su u velikoj meri i sami postali žrtva, a potom i saučesnik u ovoj globalnoj trci za profitom. Kada su novine prestale da žive od poverenja svojih čitalaca i borbe za njihova prava, a počele da zavise od velikih oglašivača, političkih subvencija i korporativnih fondova, javni interes je izbačen kroz prozor redakcije.

Umesto ozbiljnih istraživačkih tekstova o tome kako se krčme javna preduzeća i ko uništava prirodna bogatstva, savremeni medijski prostor je zatrpan senzacionalizmom, estradnim skandalima i konstruisanim rijaliti dramama. To nije slučajnost; to je prokušani metod anestezije javnog mnenja. Dok se narod zabavlja trivijalnostima i međusobnim podelama, iza kulisa se tiho i efikasno potpisuju ugovori o koncesijama, menjaju urbanistički planovi i rasprodaje preostala narodna imovina.

Kuda dalje: Može li se ponovo uspostaviti diktatura javnog interesa?

Pitanje koje se postavlja pred svakim mislećim čovekom u ovoj zemlji jeste: ima li izlaza iz ovog beznađa? Da li je trka za privatnim profitom toliko ovladala svim porama našeg društva da nam ne preostaje ništa drugo nego da sažaljivo posmatramo konačni slom zajednice?

Istorija nas uči da nijedan sistem zasnovan na nepravdi i otimačini nije večit. "Tragedija zajedničkog dobra" ³ ne nastaje zbog toga što su resursi ograničeni, već zbog toga što je ljudska pohlepa ostavljena bez zakonskih i moralnih uzda. Da bismo vratili javni interes na mesto koje mu pripada, moramo preduzeti nekoliko ključnih koraka:

1. Reafirmacija pojma zajedničke imovine: Ustav i zakoni moraju jasno definisati da određena dobra – vode, šume, obale, zdravstvena zaštita i osnovno obrazovanje – ne mogu biti predmet privatizacije niti komercijalne eksploatacije na štetu građana.
2. Uvođenje radikalne transparentnosti: Svaki ugovor koji država ili lokalna samouprava potpisuje sa privatnim investitorima mora biti dostupan javnosti od prvog do poslednjeg slova. Tajni ugovori su po pravilu ugovori protiv javnog interesa.
3. Obnova građanske solidarnosti i lokalnog aktivizma: Odbrana parka u komšiluku ili reke na planini nije pitanje uske politike, već pitanje opstanka. Kada lokalne zajednice pokažu zube, investitorski kapital se povlači.
4. Vraćanje novinarstva njegovim korenuma: Potrebno nam je novinarstvo koje neće podilaziti ukusu mase niti se udvarati centrima moći. Potrebna nam je nova "Mala novina" koja će bez straha upreti prstom u svakog ko narodno dobro pokušava da pretvori u sopstvenu slamaricu.

Borba za javni interes je borba za pravo na dostojanstven život. Onog trenutka kada odustanemo od javnog interesa, odrekli smo se države kao zajednice jednakih i pristali da živimo u močvari u kojoj važi samo pravo jačeg i bogatijeg. Vreme je da se ta istina naglas izgovori, baš onako kako bi je izgovorio Pera Todorović – oštro, bez uvijanja i sa nepokolebljivom verom u narodnu pravdu.

Najčešća pitanja i odgovori