Književni odjeci egzistencijalizma u savremenoj domaćoj prozi: Otpor apsurdu u tami svakodnevice

Kada je Pera Todorović pre više od jednog veka pokrenuo svoje legendarne „Male novine“, nije to učinio samo da bi obaveštavao puk o dnevnim skandalima i političkim spletkama beogradske čaršije. Učinio je to sa dubokim, strastvenim uverenjem da je reč oružje, a da je novinarstvo i pisana reč dužnost prema istini, koliko god ona bila gorka i neprijatna. Danas, dok posmatramo savremeni srpski književni pejzaž, suočavamo se sa jednim dubokim, gotovo tihtim, ali razarajućim potresom: povratkom egzistencijalističkog osećanja sveta u prozi naših savremenika.

Nije to onaj pomodni, pariški egzistencijalizam sa Monparnasa iz polovine dvadesetog veka, zaogrnut u dim jeftinih cigareta i filozofske debate po kafeima. Ovo je autohtoni, balkanski, tranzicioni egzistencijalizam — ponikao iz pepela izneverenih nada, birokratske groteske, materijalnog beznađa i hroničnog odsustva perspektive. Naši savremeni pisci, svesno ili nesvesno, nastavljaju tamo gde su stajali Kami, Sartr i Kafka, ali ih prevode na jezik naših ulica, naših raspadnutih institucija i naših polupanih života.

Između klupe u parku i birokratskog lavirinta: Anatomija domaćeg apsurda

Egzistencijalizam u svojoj suštini polazi od jedne jednostavne, ali strašne premise: čovek je bačen u svet koji je prema njemu potpuno ravnodušan, svet koji nema unapred zadati smisao. Smisao moramo stvoriti sami, kroz sopstveni izbor i beskompromisnu odgovornost. Međutim, šta se dešava kada se ta filozofska postavka primeni na današnju Srbiju i njen književni odraz?

U savremenom srpskom romanu, junak više nije epski heroj koji menja tok istorije, niti je to socijalistički udarnik koji gradi svetlu budućnost. Junak današnje domaće proze je najčešće samotnjak na ivici egzistencije, čovek zatečen u procepu između nemilosrdnog podivljalog kapitalizma i sklerotičnog, korumpiranog državnog aparata. On sedi u hladnoj sobi sa neplaćenim računima, posmatra sivilo solitera kroz zamagljeni prozor i oseća onu istu „mučninu“ o kojoj je pisao Sartr ¹.

„Sloboda nije ništa drugo do prilika da budemo bolji, ali u svetu gde su sve vrednosti izvitoperene, sloboda postaje strašan teret koji prosečan čovek rado menja za udobnost ropstva i poslušnosti.“ — Refleksija na duhovnu baštinu Pere Todorovića

Ova mučnina, međutim, kod naših autora dobija specifične tonove. Ona nije samo metafizička; ona je duboko socijalna i politička. Birokratija u domaćoj prozi nije više samo kafkijanski bezlični zamak, već živo, podlo stvorenje koje usisava dostojanstvo pojedinca. Naši pisci slikanjem birokratske grotesque ne stvaraju samo fantastiku, već verodostojan dokument naše svakodnevnice.

Hronološki razvoj i ključni uticaji na domaću egzistencijalističku prozu

Da bismo razumeli gde se savremena proza nalazi danas, moramo pogledati kako se razvijao ovaj književni i filozofski impuls u našoj sredini. Od rane posleratne književnosti, preko modernizma, pa sve do savremenih ostvarenja, odnos prema apsurdu i slobodi se dramatično menjao.

Ova tabela jasno pokazuje evoluciju: dok je nekada egzistencijalna strepnja bila vezana za Veliku Istoriju i ideološke lomove, danas se ona preselila u mikro-svet pojedinca. Apsurd se više ne traži na bojnim poljima, već u redovima ispred šaltera, u razgovorima za posao na kojima se traži politička podobnost umesto znanja, i u tišini iznajmljenih stanova.

Likovi u procepu: Samotnjaci, otuđenici i beznadežni pobunjenici

Kada analiziramo likove savremene domaće proze, uočavamo nekoliko karakterističnih arhetipova koji direktno rezonuju sa egzistencijalističkom tradicijom:

1. Marginalizovani intelektualac: Čovek koji poseduje obrazovanje i svest, ali je upravo zbog toga potpuno neupotrebljiv u društvu u kome vladaju poltronstvo i nepotizam. Njegovo znanje ne donosi mu hleb, već samo dodatnu patnju i uvid u sopstvenu nemoć.
2. Tranzicioni gubitnik: Pojedinac koji je proveo mladost u jednom sistemu, a starost dočekuje u drugom koji ga tretira kao biološki otpad. Njegov egzistencijalni krik jeste krik zaboravljenog čoveka.
3. Mladi otuđenik: Pripadnik generacije rođene u ruševinama starog sveta, anesteziran društvenim mrežama, ali sa dubokim, podsvesnim osećajem da je prevaren za budućnost. Njegov otpor često nije glasan; to je otpor povlačenjem, nihilizmom ili odlaskom iz zemlje.

Ovi likovi nisu izmišljeni u kuli od slonovače. Oni su prepisani iz naše stvarnosti, sa beogradskih, novosadskih, niških i kragujevačkih ulica. Domaći autor koji drži do svog poziva ne izmišlja svet da bi zabavio čitaoca, već mu stavlja ogledalo pred lice ².

Politika zaborava i etička odgovornost pisca

U svetlu tradicije Pere Todorovića, ne možemo posmatrati književnost izolovano od politike i društva. Egzistencijalizam nikada nije bio filozofija bekstva; on je bio filozofija angažmana. Sartrovo insistiranje na tome da je pisac odgovoran za svoje vreme u današnjoj Srbiji zvuči aktuelnije nego ikada.

Svedoci smo agresivnog pokušaja uspostavljanja „politike zaborava“. Društvu se nudi jeftina zabava, rijaliti programi, senzacionalizam i sistematsko zaglupljivanje kako bi se neutralisala svaka mogućnost kritičkog mišljenja. U takvom ambijentu, egzistencijalistički obojena proza deluje kao lekoviti šok-terapijski tretman. Ona primorava čitaoca da se zaustavi, da se zapita: Ko sam ja? Šta radim sa svojim životom? Jesam li saučesnik u sopstvenom poniženju?

Pisac koji danas piše o apsurdu ne sme postati nihilista koji cinično sleže ramenima. Njegova dužnost — ista ona dužnost koju je Todorović sprovodio u novinarstvu — jeste da imenuje zlo, da prikaže laž u svojoj punoj odvratnosti i da podseti čitaoca da sloboda izbora uvek postoji ³. Čak i kada su sve karte podeljene u korist moćnika, pojedinac zadržava unutrašnju slobodu da odbije da sudeluje u laži.

Od nihilizma do nove nade: Može li proza promeniti društvo?

Često se postavlja pitanje: kakva je svrha književnosti u društvu koje sve manje čita, a sve više konzumira brze informacije? Zar pisci koji se bave temama otuđenja i egzistencijalne mučnine ne doprinose opštem pesimizmu?

Odgovor je nedvosmisleno — ne.

Egzistencijalizam u svojoj najdubljoj suštini nije pesimistička filozofija. Kami je jasnim jezikom poručio da „Sizifa treba zamisliti srećnog“. Zašto? Zato što Sizif, svestan beznađa svog posla, guranja stene uz brdo koja će se uvek svaliti nazad, preuzima sudbinu u svoje ruke. Njegov otpor ne leži u pobedi nad stenom, već u odbijanju da ga stena slomi.

Tako i savremena srpska proza, kada se suočava sa najmračnijim aspektima naše stvarnosti, ne čini to da bi nas gurnula u očaj, već da bi u nama probudila prkos. Proza koja boli jeste proza koja leči. Ona nas podseća da nismo sami u našem osećaju izdeformisanosti i izmatranosti. U momentu kada čitalac u romanu prepozna sopstvenu patnju i sopstveni strah, stvara se nevidljiva zajednica otpora — zajednica mislećih ljudi koji odbijaju da budu svedeni na broj u statistici ili glas na biračkom spisku.

Reč na kraju: Zaveštanje koje obavezuje

Stojeći na liniji koju je davno iscrtao Pera Todorović — liniji beskompromisnog kritičkog duha koji se ne savija pred vlastodršcima niti podilazi podlački niskim ukusima gomile — moramo zaključiti da je savremena srpska proza pred velikim iskušenjem. Ona mora odlučiti da li će biti puka dekoracija u knjižarskim izlozima ili vatra koja greje i prosvetljuje.

Odjeci egzistencijalizma u domaćoj književnosti nisu prolazni modni trend; oni su simptom duboke društvene krize, ali i dokaz da vitalni duh naroda još uvek pruža otpor. Sve dok imamo pisce koji su spremni da zagledaju u ponor našeg apsurda i čitaoce koji imaju hrabrosti da u taj ponor gledaju zajedno sa njima, postoji nada da iz ovog duhovnog i društvenog mraka možemo pronaći put ka novom, slobodnijem i humanijem svetu.

Sloboda se ne dobija na poklon. Ona se osvaja iz dana u dan — rečju, rečenicom, knjigom i ličnim stavom od koga se ne odstupa ni po koju cenu.

Najčešća pitanja i odgovori