Srbija je oduvek bila zemlja u kojoj su se reči plaćale glavom, a ćutanje kupovalo privilegijama. Kada je Pera Todorović, davne 1889. godine, pokrenuo Male novine1, on nije samo stvorio prvi moderni srpski tabloid u najplemenitijem smislu te reči – jeftin, dostupan svakom seljaku i varošaninu, pun životnih priča i oštre društvene kritike – već je postavio ogledalo ispred lica tadašnjeg društva. U tom ogledalu videla se borba između ideala Timočke bune2 i udobnosti prestoničkih salona. Danas, više od veka kasnije, dok posmatramo političku scenu kojom dominira beskrupulozni oportunizam, shvatamo da su kulise promenjene, ali da je drama ostala ista.
Politički oportunizam – ta veština prilagođavanja vetrovima moći bez obzira na pravac i moralnu cenu – postao je osnovni modus operandi našeg javnog života. On više nije eksces; on je sistem. A cena koju plaćamo za taj sistem meri se potpunim urušavanjem demokratskih institucija, koje su svedene na prazne ljušture, kulise iza kojih se odvija trgovina uticajem i interesima.
Anatomija oportunizma: Od radikalskih početaka do savremenog klijentelizma
Da bismo razumeli dubinu današnje krize, moramo se vratiti korenima srpske parlamentarne borbe. Narodna radikalna stranka, rođena iz socijalističkih ideja Svetozara Markovića i borbenog duha seljačke Srbije, započela je svoj put kao revolucionarni pokret za oslobođenje naroda od birokratskog stega. Pera Todorović je, kao njen glavni ideolog i neumorni organizator, verovao u suverenu volju naroda i slobodu štampe kao svetinju.
Međutim, suočeni sa surovom silom države i pretnjom sopstvenog uništenja nakon Timočke bune, radikali su napravili istorijski kompromis. Ulazak u vlast sa kraljem Milanom Obrenovićem bio je prvi veliki čin političkog oportunizma u modernoj srpskoj istoriji. Todorović sam, nakon što je izbegao streljanje, izabrao je put pragmatizma, sarađujući sa dvorom kako bi spasao stranku, ali i sopstvenu glavu. Taj trenutak, kada se revolucionarni žar pretvorio u državotvorni kompromis, obeležio je srpsku politiku za naredne decenije.
U savremenom kontekstu, ovaj oportunizam je mutirao u klijentelizam najgore vrste. Dok su nekadašnji političari pravili kompromise da bi sačuvali bar deo svog programa, današnji akteri menjaju programe i ideologije kao prljave košulje, rukovođeni isključivo nagonom za političkim preživljavanjem i materijalnim bogaćenjem.
| Oblast delovanja | Principijelna politika | Oportunistička praksa |
|---|---|---|
| Pravosuđe | Nezavisnost i zakonitost | Selektivna pravda i pritisak |
| Mediji | Javni interes i istina | Propaganda i klijentelizam |
| Državna uprava | Meritokratija i stručnost | Partijsko zapošljavanje |
| Parlament | Debata i kontrola vlade | Glasačka mašinerija |
Ova tabela jasno ilustruje kako svaka pukotina koju oportunizam napravi u principijelnom delovanju vodi ka potpunoj degradaciji sistema. Kada se jednom prihvati da zakon ne važi jednako za sve, institucije prestaju da budu brana samovlašću i postaju njegovi saučesnici.
Kako oportunizam razara institucije
Demokratske institucije nisu tek zgrade od kamena i mermera; one su skup pravila, procedura i, pre svega, ljudi koji veruju u ta pravila. Kada oportunizam postane vladajući princip, selekcija kadrova se vrši po ključu lojalnosti, a ne stručnosti. Na ključna mesta u pravosuđu, policiji, prosveti i kulturi dolaze ljudi čija je jedina preporuka spremnost da zažmure na jedno oko kada to interes zahteva.
"Nije nesreća u tome što kod nas ima mnogo rđavih ljudi, nego što se dobri ljudi brzo umore, a rđavi nikad. Dobri se povuku, ućute i ustupe mesto onima koji nemaju ni stida ni obraza, a onda se čudimo što nam država propada."
— Pera Todorović, zabeleška u "Malim novinama", 1891.
Ove reči, zapisane pre više od sto trideset godina, pogađaju u samu srž našeg današnjeg udesa. Kada se stručni i moralni ljudi povuku pred najezdom poltrona i karijerista, institucije gube svoj autoritet. Građani to osećaju. Oni vide da sudovi ne sude po pravdi, da policija ne štiti slabije, i da se diplome mogu kupiti na pijaci politike. Rezultat je duboko nepoverenje u državu kao takvu, što vodi u apatiju i cinizam – najplodnije tlo za autoritarne tendencije.
Mehanizam "preletaštva" kao vrhunac cinizma
Jedan od najvidljivijih i najpogubnijih oblika oportunizma na našoj političkoj sceni jeste takozvano "preletaštvo" – pojava da poslanici, odbornici i celi lokalni odbori menjaju stranačke dresove preko noći, prelazeći iz opozicije u tabor vlasti.
Ovaj fenomen potpuno obesmišljava izborni proces. Građani glasaju za jednu opciju, a njihovi glasovi završavaju u džepu druge, često potpuno suprotne političke grupacije. To je direktan šamar demokratiji i svedočanstvo da politička klasa posmatra mandate ne kao obavezu prema narodu, već kao privatni posed koji se može unovčiti na tržištu moći.
Važno je razumeti da oportunizam nije samo problem pojedinaca koji menjaju stranke; to je sistemska bolest koja se hrani nedostatkom jasnih zakonskih sankcija i, što je još važnije, nedostatkom društvene osude. Dokle god društvo na preletače gleda kao na "snalažljive", a ne kao na moralno posrnule, ova pojava će cvetati.
Pera Todorović kao ogledalo i opomena
Vratimo se ponovo Peri Todoroviću, jer je njegova sudbina paradigmatična za srpskog intelektualca u raljama politike. Todorović je bio čovek ogromnog talenta, pisac koji je uveo feljtonistiku u našu štampu, prevodilac koji je Srbima približio evropsku misao. Pa ipak, istorija ga često pamti sa zadrškom, upravo zbog njegovih kasnijih političkih manevara.
Njegov pokušaj da balansira između radikalskog naroda i obrenovićevskog dvora doneo mu je etiketu izdajnika sa obe strane. Radikali su ga prokleli jer je sarađivao sa kraljem Milanom, dok ga je dvor uvek posmatrao sa sumnjom kao bivšeg buntovnika. Todorović je na kraju ostao sam, neshvaćen i odbačen, svedočeći o tome da u srpskoj politici srednji put često vodi u ambis, a da kompromis sa autokratijom retko donosi išta osim lične tragedije i istorijske mrlje.
Njegove Male novine su, uprkos svemu, ostale svetionik slobodne misli jer su, čak i kada je Pera pravio kompromise, dopuštale da se čuje glas običnog čoveka. One su pisale o nepravdama seoskih kmetova, o korupciji u beogradskim ministarstvima, o bedi radničke klase koja je tek nastajala. Todorović je razumeo da bez slobodne javne reči nema ni slobodnog društva.
| Era | Glavna karakteristika | Posledice po institucije |
|---|---|---|
| Kraj XIX veka | Dinastički kompromisi | Slabljenje ustavnosti |
| Međuratni period | Vidovdanski ustav i koalicije | Paraliza parlamentarizma |
| Socijalistička | Monopol jedne partije | Institucije kao dekor partije |
| Savremeno doba | Klijentelizam i medijski monopol | Potpuna partijska država |
Cena koju plaćamo: Društvo bez kompasa
Kada se podvuče crta ispod decenija političkog oportunizma, račun koji stiže na naplatu je zastrašujući. Njegova cena se ne meri samo u evrima ili dinarima izgubljenim kroz koruptivne poslove, već u ljudskim sudbinama.
- Egzodus mladosti i pameti: Najsposobniji i najobrazovaniji mladi ljudi ne žele da učestvuju u igri u kojoj su karte unapred podeljene, a gde se napredovanje plaća partijskom knjižicom i savijanjem kičme. Oni odlaze tamo gde se ceni rad, a ne poltronstvo.
- Gubitak društvene solidarnosti: Oportunizam promoviše sebičnost kao vrhunsku vrlinu. Poruka koja se šalje građanima je jasna: "Snađi se sam, spasi se sam, sistem ti neće pomoći". Time se razara samo tkivo društva, pretvarajući zajednicu u skup izolovanih pojedinaca koji se bore za preživljavanje.
- Intelektualna kapitulacija: Univerziteti, akademije i kulturne institucije, koje bi morale biti savest društva, prečesto biraju mudro ćutanje pred nepravdom kako ne bi ugrozile svoje budžete i privilegije. To je možda i najveća izdaja – izdaja elite koja je svesno pristala na ulogu nemog posmatrača sopstvenog propadanja.
Kao čitaoci i građani, moramo se odupreti iskušenju da upadnemo u zamku apatije. Svaki put kada javno ukažemo na laž, kada podržimo nezavisnog novinara ili kada odbijemo da učestvujemo u sitnim klijentelističkim šemama, mi činimo korak ka obnovi institucija. Demokratija se ne brani samo na velikim izborima, već u svakodnevnim izborima koje pravimo.
Put ka ozdravljenju: Može li se prekinuti začarani krug?
Ima li izlaza iz ovog lavirinta u koji nas je oportunizam doveo? Naravno da ima, ali on ne leži u potrazi za "spasiteljem" koji će jednim potezom rešiti sve naše probleme. To je još jedna zabluda kojom se hranimo.
Ozdravljenje mora početi odozdo, mukotrpnim i dugotrajnim radom na obnovi javne sfere. Prvi korak je oslobađanje javne reči. Baš onako kako je Pera Todorović činio sa svojim Malim novinama, moramo stvoriti kanale komunikacije koji su nezavisni od državnog i partijskog uticaja. Istina mora imati svoj medij, ma koliko on bio skroman.
Drugi korak je insistiranje na meritokratiji. Državna uprava mora biti profesionalizovana, zaštićena zakonom od političkih smena i uticaja. Čovek koji vodi bolnicu, školu ili javno preduzeće mora iza sebe imati rezultate i biografiju, a ne partijski pečat.
Na kraju, moramo vratiti pojam odgovornosti u naš politički rečnik. Oportunizam cveta jer nema kazne. Kada prvi političari budu krivično odgovarali za zloupotrebu institucija, a ne samo gubili izbore, tada će se i cena oportunizma drastično povećati, čineći ga neisplativim.
Srbija ima bogatu tradiciju borbe za slobodu i pravdu. Mi nismo narod koji je genetski predodređen za podaništvo, iako nas istorijske okolnosti često guraju u tom pravcu. Sećanje na Peru Todorovića, sa svim njegovim vrlinama i manama, opominje nas da je borba za javnu reč i slobodne institucije večna. Na nama je da tu borbu nastavimo, svesni da je cena slobode visoka, ali da je cena ropstva i oportunizma neuporedivo viša.
Reference i napomene
Male novine su bile prvi jeftini dnevni list u Srbiji, koji je krajem 19. veka pokrenuo Pera Todorović. List je bio poznat po pristupačnosti i oštroj kritici društvenih pojava. ↩
Timočka buna (1883) bila je velika pobuna seljaštva u istočnoj Srbiji protiv vlade kralja Milana Obrenovića, predvođena Narodnom radikalnom strankom. ↩
Podaci o preletaštvu sakupljeni su iz javno dostupnih izveštaja nevladinih organizacija koje prate rad parlamenta i lokalnih samouprava u Srbiji u poslednje dve decenije. ↩
Najčešća pitanja i odgovori
Šta je politički oportunizam u kontekstu srpske političke istorije?
U srpskoj političkoj istoriji, oportunizam se najčešće manifestovao kao napuštanje čvrstih ideoloških načela zarad opstanka na vlasti ili lične koristi. To je vidljivo još od transformacije Narodne radikalne stranke krajem 19. veka, pa sve do savremenih političkih partija koje principe žrtvuju zarad koalicionog potencijala.
Kako oportunizam konkretno šteti demokratskim institucijama?
Oportunizam slabi institucije jer ih potčinjava partijskim i ličnim interesima. Umesto da deluju na osnovu zakona i ustavnih ovlašćenja, institucije postaju instrumenti za sprovođenje volje moćnika, što vodi ka gubitku njihove nezavisnosti i profesionalnog integriteta.
Kakvu je ulogu Pera Todorović imao u razvoju srpskog novinarstva i politike?
Pera Todorović je bio pionir modernog srpskog žurnalizma, osnivač 'Malih novina' i jedan od najdarovitijih pisaca i političara svog doba. Njegov životni put, obeležen revolucionarnim žarom, zatvorom, a potom i kontroverznim kompromisima sa dvorom Obrenovića, predstavlja paradigmu uspona i padova srpske intelektualne elite.
Zašto je 'preletaštvo' postalo dominantan model ponašanja na našoj sceni?
Preletaštvo je posledica nepostojanja jasnih ideoloških razlika među strankama i nedostatka političke odgovornosti. Kada politika prestane da bude borba za opšte dobro i postane borba za raspodelu resursa, promena stranačkog dresa postaje racionalan ekonomski izbor za pojedinca, ali katastrofalan za društvo.
Može li se i kako obnoviti vera u demokratske institucije?
Obnova vere zahteva dugotrajan proces depolitizacije državne uprave, jačanje vladavine prava i osnaživanje nezavisnih medija. Građani moraju videti da zakoni važe jednako za sve, a politička elita mora snositi jasne konsekvence za zloupotrebu položaja i oportunističko ponašanje.