Spoj nespojivog: Da li je politika danas potpuno odvojena od etike

Kada se danas zamislimo nad sudbinom javne reči i prirodom političke borbe, nemoguće je ne osetiti gorak ukus prolaznosti i jeftinog spektakla koji je preplavio naš društveni prostor. Gledajući u parlamentarne klupe, novinske stupce i televizijske ekrane, čovek pomisli da je svedok konačnog sloma vekovnog saveza između pameti i poštenja. Pitanje da li su politika i etika odvojene postalo je gotovo retoričko; ono visi nad našim glavama kao teška, tmurna magla iznad beogradskih ulica u kasnu jesen.

Još je Pera Todorović¹, taj nemirni duh srpske žurnalistike, oštrovidni hroničar i vizionar koji je kroz "Male novine" rešio da progovori jezikom običnog naroda, uviđao da bez moralne osnove svaka politika postaje samo ogoljena otimačina za vlast. Todorović nije bio naivni idealista; bio je prekaljeni borac, zatvaran i proganjan, ali je znao jednu veliku istinu: onog časa kada političar prestane da odgovara sopstvenoj savesti i narodu čiju sudbinu kroji, on prestaje da bude državnik i postaje običan varalica na vašaru taštine.

Senka Pere Todorovića i moralni imperativ novinarskog pera

Nije slučajno što se moramo vratiti korenima srpske javne misli kako bismo razumeli ovaj savremeni sumrak. Kada je Pera Todorović pokrenuo "Male novine", on nije želeo samo da izveštava o skupštinskim okršajima i dvorskim intrigama. Njegova namera bila je daleko dublja, gotovo prosvetiteljska – da napravi novine koje će čitati i šegrt i ministar, ali tako da se ministar postidi pred šegrtom ako je učinio kakvo nepočinstvo.

Danas, nažalost, živimo u vremenu kada se politička klasa više ne stidi. Moralni kompas nije samo pokvaren; on je bačen u staro gvožđe kao nepotreban balast koji usporava uspon ka moći. U današnjem političkom diskursu, izraz "moralna odgovornost" zvuči kao arhaični fetiš, reč izvučena iz prašnjavih leksikona devetnaestog veka, kojoj se savremeni spin-doktori i medijski mešetari potajno podsmevaju.

"Ako je politika veština upravljanja narodom, onda bez morala ona postaje veština dresure i obmanjivanja. Novinar koji muči muku sa istinom ne sme ćutati pred silnicima, jer ćutanje u politici nije zlato – ćutanje je saučesništvo u propasti sopstvenog roda."
— Iz refleksija o duhu novinarstva i društvenoj odgovornosti

Ove reči, koje oslikavaju same temelje na kojima je građeno angažovano pisanje nekadašnjih velikana, odvanjaju danas jače nego ikada. Biti hroničar društva ne znači pisati panegirike moćnicima, niti hladno saopštavati statističke podatke dok narod grca u problemima. To znači ući u koštac sa suštinom problema, ogoliti mehanizme obmane i neumorno postavljati jedno te isto pitanje: Gde je u svemu ovome čovek, i gde je njegova duša?

Istorijski rascep: Od Platonove države do Makijavelijevog vladara

Da bismo razumeli kako smo stigli do ove tačke potpunog otuđenja etike od politike, moramo se nakratko osvrnuti na istorijski put ove dve ideje. Za stare Grke, politiku i etiku bilo je nemoguće razdvojiti. Za Platona i Aristotela, politika je bila ništa drugo do etika primenjena na zajednicu. Cilj države nije bio prosto preživljavanje ili akumulacija bogatstva, već eudaimonia – dobar, čestit i pravedan život svih njenih građana. Političar je morao biti čovek vrline, jer kako bi inače mogao učiniti druge boljima?

Međutim, dolaskom renesanse i pojavom Nikole Makijavelija², dolazi do tektonskog poremećaja. U svom čuvenom delu "Vladar", Makijateli je učinio ono što će promeniti tok istorije: razdvojio je "ono što jeste" od "onog što bi trebalo da bude". Politika je postala autonomna veština, oslobođena teoloških i etičkih okova, gde je jedina mera uspeha očuvanje vlasti i stabilnost države.

Pogledajmo bliže kako se ta transformacija odvijala kroz vekove u sledećem preglednom prikazu:

Raskol koji je započeo Makijaveli danas je doveden do svog paroksizma. Nismo više u domeni makijavelističke mudrosti, gde je vladar morao barem da izgleda čestito i da poseduje virtù (vrlinu i snagu). Danas prisustvujemo eri u kojoj se ne zahteva čak ni privid moralnosti. Licemerje je postalo toliko ogoljeno da se više i ne trudi da se sakrije iza maske čestitosti.

Savremena simulacija morala: Politika kao PR i estradizovana stvarnost

Ako se zapitamo šta je to što savremeni politički život čini tako mučnim za posmatranje, odgovor leži u potpunom odsustvu autentičnosti. Savremena politika ne funkcioniše na planu ideja, ideologija ili moralnih ubeđenja. Ona funkcioniše na planu čiste medijske projekcije.

Političke stranke postale su akcionarska društva za eksploataciju javnih resursa, a političari brendovi koje treba prodati biračkom telu poput kakve paste za zube ili novog modela automobila. U takvom sistemu vrednosti, etika je svedena na marketinški trik. Izgovaraju se krupne reči – "demokratija", "Ljudska prava", "patriotizam", "socijalna pravda" – ali te reči više nemaju nikakvo značenje. One su ispražnjene od sopstvene sadržine, postale su ljušture bez jezgra, parole koje se izvikuju iz grla plaćenih agitatora.

Tehnokratija i gubitak ljudskog merila

Posebno opasan vid odvajanja politike od etike ogleda se u modernoj tehnokratiji. Pod izgovorom stručnosti, efikasnosti i "neophodnih reformi", političke odluke se izmještaju iz domena javne debate i moralne procene u domene hladne, bezdušne računice.

Kada se donosi odluka o zatvaranju fabrike, smanjenju penzija ili seči vekovnih šuma radi otvaranja rudnika, tehnokratska elita ne razmišlja u kategorijama ljudske patnje ili etičke odgovornosti. Za njih postoje samo:

• Statistički grafikoni i projekcije rasta
• Zahtevi međunarodnih finansijskih institucija
• Procene političkog rizika i rejtinga na sledećim izborima
• Kratkoročna dobit interesnih krugova

Čovek je u toj jednačini postao samo broj, rashod, ili u najboljem slučaju – glasački listić koji treba izmamiti na dan izbora pomoću jednokratne pomoći i slatkorečivih obećanja. To je ono što možemo nazvati birokratskim varvarizmom, pojavom koja je moćnija i opasnija od otvorenog nasilja, jer deluje pod maskom zakona i proceduralne regularnosti.

Da li je spoj ikada bio moguć ili prisustvujemo konačnom raskolu?

Neko bi mogao primetiti, sa pravo razložnim pesimizmom: Pa zar politika ikada i bila etična? Zar se istorija čovečanstva ne svodi na niz izdaja, ratova, ubistava i nepravdi koje su činili oni na vlasti?

To je tačno. Istorija jeste groblje neuspelih utopija i pogaženih moralnih principa. Međutim, postoji ključna razlika između prošlih vremena i našeg doba. U prošlosti, čak i kada su činili najgora zlodela, vladari su osećali potrebu da se opravdaju pred nekim višim moralnim autoritetom – bilo da je to Bog, istorija, narod ili buduća pokoljenja. Postojala je svest o tome da postoji transcedentalno merilo dobra i zla, i da je prekoračenje tog merila greh ili zločin.

Danas živimo u vremenu potpunog moralnog relativizma. Nema više višeg autoriteta. Nema stida, nema svesti o grehu, niti straha od suda istorije. Ako vas uhvate u laži, odgovor nije izvinjenje ili ostavka, već novi spin, nova medijska bomba koja će skrenuti pažnju javnosti na neku drugu temu. Post-istina³ nije samo filozofski pojam; ona je postala operativna metodologija savremenog vladanja.

Da li je onda spoj politike i etike uopšte moguć u 21. veku?

Odgovor mora biti potvrdan, ne zato što smo slepi pred stvarnošću, već zato što bez te vere odustajemo od sopstvene ljudskosti. Spoja mora biti, jer bez etičkog utemeljenja politika postaje samo mehanizam za polako umiranje jedne zajednice. Kada politika ostane bez etike, društvo gubi vezivno tkivo; poverenje među ljudima se raspada, institucije postaju prazne ljušture, a mladi i obrazovani beže glavom bez obzira, ne samo u potrazi za boljom zaradom, već u potrazi za pravednijim i uređenijim društvom.

Puta ka obnovi: Reč kao jedino preostalo oružje

Šta nam je rešavati u ovom teškom času? Kakva je uloga novinara, pisca, intelektualca, pa i svakog poštenog građanina u svetu koji je zaboravio na moralne skrupule?

Moramo se vratiti onome što je Pera Todorović demonstrirao u svojim "Malim novinama" – beskompromisnom govoru istine. Ne smemo dozvoliti da nas zavede politička korektnost, niti da nas uplaši moć vlastodržaca i njihovih medijskih mašinerija. Istina je često spora, često deluje nejako pred naletima organizovane obmane, ali ona ima jednu čudesnu osobinu: kada se jednom izgovori i ugnjezdi u narodnoj svesti, nijedna sila je više ne može potpuno izbrisati.

1. Razobličavanje lažnog morala: Ne smemo pristajati na politički rečnik koji skriva suštinu stvari. Zločin se mora nazvati zločinom, krađa krađom, a laž lažju, bez obzira sa koje strane političkog spektra dolazili.
2. Zahtevanje lične odgovornosti: Politika ne sme biti zaklon iza koga se kriju neodgovorni pojedinci. Svaka odluka ima svoje ime i prezime, i na tome se mora neumorno insistirati.
3. Podizanje političke kulture: Građani moraju shvatiti da njihov glas nije roba za prodaju, već sveta dužnost kojom se poverava sudbina dece i otadžbine. Dokle god se glas kupuje za paket namirnica ili obećanje o zaposlenju u državnoj službi, etika u politici biće samo misaona imenica.
4. Negovanje nezavisne javne reči: Potrebni su nam mediji koji neće biti poslušnički bilteni vladajućih garnitura niti ostrašćeni navijači opozicionih tabora, već strasni i nepokolebljivi zaštitnici javnog interesa.

Zaključak: Reč koja ostaje za buduća pokoljenja

Pred nama je duga i mukotrpna borba. Živimo u dobu u kome je lakše sklopiti oči i reći da su svi isti i da se ništa ne može promeniti. To je najopasnija zamka koju nam savremeni politički sistem postavlja – zamka ravnodušnosti i beznađa.

Ako je politika danas potpuno odvojena od etike, to nije konačna presuda čovečanstvu, već opomena i poziv na buđenje. Prirodni zakon nalaže da svaka građevina podignuta na pesku laži i nepravde mora pre ili kasnije doživeti svoj slom. Naša je dužnost da, po ugledu na stare neimarie srpske pisane reči, sakupljamo kamen po kamen istine i gradimo temelje za neko novije, čestitije i pravednije doba.

Jer, na kraju dana, kada utihne buka političkih kampanja, kada se ugase reflektori i prođe slava moćnika, ostaje samo ono što smo kao ljudi učinili i reč koju smo ostavili za sobom. Neka ta reč bude čista, oštra i bez straha – baš onako kako je pisao Pera Todorović u svojim "Malim novinama", verujući do poslednjeg daha da pravda i istina moraju pobediti.

Najčešća pitanja i odgovori