Preživljavanje na margini: Položaj slobodnih umetnika u našem društvu

Hleba i slobode: Hronika jednočasovnog poniženja

Kad god bi se u starom Beogradu, u onim zagušljivim kafanama oko Dardanela ili Skadarlije, povela reč o sudbini onih koji žive od pera, kičice ili glumačke reči, moj slavni prethodnik Pera Todorović ¹ umesno bi primetio da je stvaraocu u ovoj zemlji uvek namenjena ista uloga: da bude ukras državnih manifestacija kada je koristan, i nevidljivi prosjak kada od države zatraži ono što mu po pravu i zakonu pripada.

Prošla su stoleća, promenili su se režimi, prešli smo sa olovnih slova i novinske hartije na svetleće ekrane i digitalne oblake, ali je usud slobodnog umetnika na ovim prostorima ostao zapanjujuće nepromenjen. Biti samostalni stvaraoc u savremenoj Srbiji ne znači samo opredeliti se za hleb sa sedam kora; to znači pristati na dobrovoljni ulazak u birokratski lavirint u kome se svaka iskra kreativne slobode naplaćuje poniženjem pred šalterima, strepnjom nad neoverenim zdravstvenim knjižicama i večnom ucenom pukog preživljavanja.

Dok se u saopštenjima ministarstava resorno razmeće pojmovima poput "kreativnih industrija", "kulturnog kapitala" i "evropskih integracija", na terenu, u sivoj svakodneviciateljea bez grejanja, iznajmljenih stanova i praznih listova papira, odvija se tiha drama raščinjavanja čoveka od njegovog dostojanstva. Slobodni umetnik je postao moderno siroče sistema — čovek kome društvo priznaje pravo da ga zabavlja ili prosvetljuje, ali odbija da mu prizna pravo na bolest, starost i stabilan obrok.

"Stvaralaštvo koje se gnječi u stisku nemaštine i činovničke samovolje ne umire naglo; ono se lagano preobraćuje u gorčinu, a gorčina u ćutanje. A društvo koje ućutka svoje umetnike, osudilo je sebe na večiti mrak bez ogledala."
— Iz beležaka o društvenim boleštinama, Male novine

Od kafanskog astala do e-Uprave: Istorijski kontinuitet preživljavanja

Sloboda je reč koja lepo zvuči u političkim govorima i pesničkim antologijama, ali u ekonomskoj stvarnosti sloboda košta. Kada umetnik odluči da ne ode "na državnu jaslu", da se ne zaposli u kakvom birokratskom aparatu ili podređenom pozorišnom ansamblu gde se vernost nagrađuje redovnom platom, on na sebe preuzima rizik koji ovo društvo retko prašta.

Istorijski gledano, odnos vlasti prema samostalnim intelektualcima i umetnicima uvek je oscilovao između otvorene netrpeljivosti i ciničnog zanemarivanja. U devetnaestom veku, novinar i pisac morao je paziti da svojim pisanjem ne uvredi kakvog sreskog načelnika ili dinastičkog patrona. Danas, u dvadeset prvom veku, patron je postao nevidljiv, disguised iza algoritama Poreske uprave i lokalnih budžetskih pozicija koje se prazne pri prvoj ekonomskoj krizi.

Ova tabela jasno ukazuje na suštinski preobražaj: dok je nekada najveća opasnost po umetnika bila otvorena represija ili ideološka osuda, danas je primarno oružje marginalizacije — ekonomska iscrpljenost. Ne morate zabraniti knjigu ako pisac mora da radi 14 sati dnevno kao dostavljač hrane da bi platio kiriju; ne morate zatvoriti izložbu ako slikar nema novca za platno i boje.

Birokratski lavirint kao dželat stvaralaštva

Ono što savremenog slobodnog umetnika u Srbiji dovodi do ivice očaja nije samo nemilosrdnost tržišta, već nakaznost birokratskog sistema koji bi po zakonu trebalo da mu služi kao oslonac. Zakon o kulturi prepoznaje status samostalnog umetnika i predviđa da mu lokalna samouprava (grad ili opština) uplaćuje doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje. Međutim, na ovoj relaciji nastaje bezdan u koji propadaju ljudske sudbine.

Lokalne samouprave godinama i decenijama kasne sa uplatama ovih doprinosa. Poreska uprava, vodeći se svojim slepim matematičkim algoritmima, zbog tih kašnjenja samim umetnicima pripisuje astronomske kamate. Rezultat je groteskan: čovek koji je pošteno stvarao, napisao knjige ili naslikao platna, odjednom saznaje da je dužan državi stotine hiljada, pa i milione dinara za doprinose koje je po zakonu trebala da uplati ista ta država preko svojih opština! ²

Zamislite taj apsurd: umetnica u pedesetim godinama života, priznata dramska spisateljica čije se drame igraju širom Evrope, stoji u redu u zdravstvenoj stanici i biva odbijena jer njena knjižica "nije zelena". Njena opština nije prenela novac na račun fonda, ali je sistem zapamtio nju kao dužnika. To nije samo administrativna greška; to je moralni zločin prema ljudima koji čine duhovni supstrat jedne nacije.

Zašto društvo ćuti nad ovom nepravdom?

U našem javnom mnenju, kontaminiranom višedecenijskim rijaliti programima, tabloizacijom i estradizacijom svakodnevice, stvoren je opasan i otrovan narativ. Prema tom narativu, umetnici su "paraziti koji traže da im država plaća da ne rade ništa", dok "pošten narod fiziki šljaka". Ova zamena teza je podla i opasna.

Slobodni umetnik nije neradnik. On je preduzetnik u najčistijem i najrizičnijem smislu te reči — stvaraoc koji na tržište iznosi najranjiviji deo sebe, svoju kreativnost, bez ikakve garancije da će sutra imati za hleb. Kada država preuzme obavezu da mu plaća osnovne doprinose, ona mu ne poklanja milostinju; ona time ulaže u sopstveni kulturni identitet, kupuje pravo da se sutra podiči njegovim uspehom pred svetom.

Kultura kao nakit ili hleb nasušni

Postavlja se dublje, filozofsko i društveno pitanje: šta je kultura za modernu srpsku državu? Da li je ona samo protokolarni nakit koji se kači o revere političara tokom svečanih akademija i otvaranja novih deonica puteva, ili je ona hleb nasušni bez kojeg narod prestaje da bude narod i postaje puka golišava masa potrošača?

Ako je kultura ovo drugo, onda je odnos prema slobodnim umetnicima lakmus papir stanja naše civilizovanosti. Ne možete imati vrhunsku književnost ako su pisci svedeni na pisce reklamnih tekstova za koštunjavo voće i kladionice da bi preživeli. Ne možete imati vrhunsko pozorište ako glumci moraju da snimaju beskrajne sapunice i komercijalne džiinglove kako ne bi bili izbačeni iz stanova.

Pera Todorović je u svojim Malim novinama uvek pisao o "malom čoveku", o onima koji nemaju svoj glas u skupštinama i dvorovima. Slobodni umetnik je danas taj "mali čovek" visokog obrazovanja i dubokog osećanja sveta. On nema svoj sindikat koji može da blokira autoputeve, nema poluge moći kojima bi mogao da uceni vlast, nema kapital kojim bi kupio medijski prostor. Njegovo jedino oružje jeste reč, slika, zvuk i bunt.

Zaboravljeni kolosi na staklenim nogama

Šetajući beogradskim ulicama koje nose imena naših najvećih umetnika, teško je oteti se utisku o strašnom licemerju koje prožima naš javni prostor. Veličamo mrtve pisce, slikare i glumce, dižemo im spomenike od bronze i kamena, osnivamo nagrade sa njihovim imenima, dok njihove žive naslednike — ljude koji danas stvaraju u istom ovom gradu — ostavljamo na milost i nemilost stambenim investitorima, zelenaškim kamatama i bešćutnim poreskim činovnicima.

Nije li to nastavak one iste matrice u kojoj je jedan Laza Kostić morao da se potuca od nemila do nedraga, u kojoj je Dis ginuo u plavim dubinama Jonskog mora bez prebijene pare u džepu, u kojoj je Đura Jakšić u kafani "Kod sedam Švaba" pisao stihove na poleđini računa za rakiju da bi platio dug?

Srbija se podiči kada njen umetnik dobije prestižnu svetsku nagradu u Berlinu, Kanu ili Veneciji. Tada se političke elite utrkuju ko će pre poslati telegram čestitke, ko će organizovati svečani prijem i slikati se za večernji dnevnik. Ali niko ne pita kako je taj isti umetnik došao do tog uspeha:

• Koliko je noći proveo u smrznutoj sobi?
• Koliko je puta naišao na odbijenice domaćih konkursa gde se novac deli po stranačkoj i rodjačkoj liniji?
• Koliko je puta morao da pozajmljuje novac za lekove jer mu knjižica nije bila overena?

Šta valja činiti: Put ka rešavanju krize

Ne sme se ovaj tekst završiti samo patetičnim naricanjem nad zlom sudbinom umetnika. Kao što je Pera Todorović u svojim spisima uvek tražio rešenje, ukazivao na trulež ali i nudio lek, tako i mi danas moramo jasno formulisati zahteve za spas onog malo slobodnog stvaralačkog duha što je preostalo:

1. Otpis nepravednih kamata: Država mora hitno doneti lex specialis ili obavezujuće uputstvo kojim se brišu svi dugovi i kamate slobodnim umetnicima koji su nastali usled kašnjenja lokalnih samouprava u uplati dopronosa. Umetnik ne sme platiti ceh administrativnog nemara.
2. Automatska overa zdravstvenih knjižica: Zdravstvena zaštita je osnovno ljudsko pravo. Status priznatog samostalnog umetnika mora automatski garantovati pravo na lečenje, nezavisno od toga da li je administrativni prenos novca iz budžeta kasnio mesec ili godinu dana.
3. Transparentnost konkursnih sredstava: Novac namenjen kulturi na državnim i lokalnim konkursima ne sme služiti za pranje novca i finansiranje fiktivnih udruženja formiranih mesec dana pre konkursa. Zahteva se potputna kontrola i javnost u radu svih komisija.
4. Poreske olakšice za mecenatstvo: Potrebno je izmeniti poreske zakone tako da se privatnim kompanijama i pojedincima isplati da ulažu u nezavisne umetničke projekte, umesto što se celokupno finansiranje prebacuje na osiromašeni državni budžet ili ostavlja potpunom haosu nefunkcionalnog tržišta.

Zaključak: Cena ćutanja

Ako nastavimo ovim putem, ako dopustimo da se slobodni umetnici tiho ugase ili napuste ovu zemlju u potrazi za društvima koja razumeju vrednost kulture, ostćemo sami u praznoj, gluvo-nemoj kući. Ostćemo u društvu kojim dominiraju rijaliti zvezde, plaćeni analitičari i botovski tekstovi generisani bez duše i bez osmeha.

Slobodni umetnik je stražar na kuli naše slobode. On je tu da nam kaže kada smo postali ružni, kada smo postali nepravedni, kada smo skrenuli s puta. Njegova margina nije znak njegove slabosti, već sramota našeg centra. Vreme je da to shvatimo pre nego što se zavesa konačno spusti, a u mraku ne ostane nikoga da izgovori poslednju reč.

Najčešća pitanja i odgovori