Digitalna čaršija i novovekovni plebs: Da li nas društvene mreže spajaju ili dele

Kada je Pera Todorović, rodonačelnik modernog srpskog žurnalizma, potkraj devetnaestog veka pokretao "Male novine", bio je vođen jednom duboko prosvetiteljskom i strasnom idejom: prineti živu, oštru, narodu razumljivu reč svakom čoveku, od beogradskog bakalina do seljaka u šumadijskom srezu. Njegov olovni slog bio je mač protiv birokratske pećine i autokratske samovolje, a štamparska boja mirisala je na slobodu. Todorović je verovao da tehnologija štampe — taj čudesni izum koji je reč otrgao iz skriptorijuma vladara i sveštenika — nosi u sebi nezaustavljivu klicu democratizacije. Spojiti ljude u jedinstveno telo javnog mnjenja, učiniti da svi razmišljaju, raspravljaju i odlučuju o sopstvenoj sudbini — to je bio sveti gral tadašnje napredne inteligencije.

Sto i kusur godina kasnije, dok stojimo zagledani u plavičasti sjaj pametnih telefona, taj san o univerzalnom spajanju pretvorio se u bizarnu košmarističku parodiju. Tehnologija je pružila ruku svakome, ali umesto da izgradi novu prosvetiteljsku agoru, ona je javni prostor raskomadala na hiljade malih, zavađenih arena. Društvene mreže, koje su nam obećavale globalno selo bez granica i cenzure, stvorile su digitalnu čaršiju u kojoj se više ne razgovara, već se urla; gde se ne traži istina, već potvrda sopstvene zablude. Pitanje koje se danas postavlja pred svakog mislećeg čoveka, pred svakog hroničara ovog prevrtljivog doba, nije samo tehničke narode. Ono je duboko egzistencijalno i političko: da li nas društvene mreže spajaju u borbi za slobodu, ili nas svesno i sistematski dele kako bi uspostavile novi oblik algoritamske vlasti?

Od štamparije do algoritma: Istorijski kontinuitet laži i istine

Da bismo razumeli sadašnji trenutak, moramo se vratiti korenima političke štampe i načinu na koji su se informacije nekada širile kroz narod. Borba za čitaoca u vreme "Malih novina" bila je surova, ali poštena u svojoj ogoljenosti. Todorović je znao da politički pamflet mora imati strast, da mora udariti u srce problema, ali je istovremeno uvek postojao prepoznatljiv autor — čovek od krvi i mesa koji je iza napisanog stajao svojom glavom, često reskirajući zatvor, progonštvo ili dvoboj. Javna reč imala je svoju težinu i svoju cenu.

Danas je mehanizam distribucije reči predat u ruke bezličnim korporativnim algoritmima skrivenim u dolinama Kalifornije. Ti algoritmi ne maru za provećanje naroda, niti za istinu i pravdu. Njihova jedina valuta jeste ljudska pažnja, a najjeftinije gorivo za održavanje te pažnje jesu bes, strah i mržnja. Dok su nekadašnje novine težile da stvore zajednički narativ oko koga će se jedno društvo okupljati — makar i kroz žustru debatu — moderne digitalne platforme funkcionišu po potpuno suprotnom principu. One svakom korisniku isporučuju njegovu personalizovanu verziju realnosti, stvorenu tako da golicaju njegove najniže instinkte i učvršćuju njegove predrasude.

U tom smislu, iluzija je verovati da su društvene mreže neutralne cevi kroz koje samo protiče ljudska misao. One su aktivni oblikovatelji te misli. One su moderni birokratski aparati koji ne traže pečate i šaltere, već neprimetno usmeravaju tokove ljudske energije ka uzajamnom istrebljenju.

"Reč koja ne budi, koja ne peče i ne tera na razmišljanje, nije reč — to je prazna slama koju vetrovi strasti raznose na sve strane. Ali reč koja svesno seje razdor među brraćom radi tuđeg ćara, to je otrov upakovan u svilu."
— Pera Todorović (parafraza iz zapisa o novinarskom pozivu)

Algoritamski feud i nova plemenska svest

Ako pažljivije posmatramo anatomiju današnjeg digitalnog prostora, uočićemo zapanjujuću sličnost sa feudalnim poretkom. Na vrhu te piramide nalaze se tehnološki giganti, digitalni vlastelini koji poseduju infrastrukturu — reke podataka, servere i algoritme. Sa druge strane nalazimo digitalni plebs, kmetove koji besplatno obrađuju tu zemlju, ostavljajući svoje podatke, svoje emocije, svoje slike i svoje misli kao neku vrstu modernog kuluka.

U zamenu za taj besplatni rad, kmetovi dobijaju jeftinu zabavu i privid da se njihovo mišljenje čuje. Međutim, umesto da se taj glas ujedini u borbi za bolji i pravedniji svet, vlastelini su se postarali da kmetove podelu u oštro suprotstavljena plemena¹. Na Tviteru (X-u), Fejsbuku ili TikToku ne vodi se dijalog; tamo se odvija neprekidni obred plemenskog rituala. Svaka tema, bila ona epidemiološka krizа, geopolitički sukob, ili običan lokalni komunalni problem, u roku od nekoliko minuta biva preverena u poligon za kulturni rat.

Ova pojava direktno podriva same temelje demokratije. Demokratija, naime, nije samo puko glasanje na izborima svake četiri godine; ona je iznad svega proces razumnog većanja (deliberacije)² među građanima koji prihvataju određeni minimum zajedničkih činjenica i pravila igre. Kada društvene mreže unište taj minimum zajedničke realnosti — kada jedna grupa veruje u jedno, a druga u sasvim suprotno, vodeći se isključivo emotivnim afinitetima svog digitalnog plemena — demokratija se urušava. Ona se pretvara u ogoljenu borbu za preživljavanje gde je politički protivnik ne neko koga treba ubediti argumentima, već neprijatelj koga treba poniziti, ućutkati ili potpuno obrisati (cancel-ovati).

Iluzija demokratije ili atomizacija društvenog tkiva

Zavaravaju se svi oni koji u lajkovima, šerovima i retvitovima vide vrhunac narodne suverenosti. To je jeftina zabluda koja odgovara onima koji vladaju iz senke. Pravi politički angažman zahteva žrtvu, vreme, fizičku prisutnost i organizaciju na terenu — sve ono što su starovremenski radikali i socijalisti u Srbiji devetnaestog veka dobro znali dok su pod teretom državne represije osnivali mesne odbore i štampali ilegalne letke.

Nasuprot tome, moderna tehnologija nam nudi takozvani kliktivizam (clicktivism) — lagodnu iluziju da smo promenili svet time što smo kliknuli na dugme ili napisali gnevni komentar iz udobnosti sopstvene fotelje. Izliv besa na društvenim mrežama deluje kao sigurnosni ventil na parnom kotlu: on omogućava da se nagomilani narodni gnev bezopasno izduva u digitalni etar, umesto da se pretoči u organizovanu i trajnu političku akciju u stvarnom životu.

Moć bez odgovornosti: Digitalni tehnokrati kao novi kneževi

Kada je knez Miloš Obrenović nastojao da kontroliše šta se u Srbiji priča i piše, on je to radio otvoreno, sirovom silom. Znalo se ko je vlast, a ko je podanik. Danas je kontrola daleko suptilnija i opasnija. Novi silnici ne nose sablje niti šalju pandure na kućni prag; oni menjaju parametre u algoritmu.

Jednim nevidljivim potezom pera (ili koda), digitalne platforme mogu smanjiti vidljivost određenom političkom pokretu, sakriti nepodobne vesti ili gurnuti u prvi plan minorne teme koje služe za skretanje pažnje sa ključnih društvenih problema. To je moć bez ikakve demokratske odgovornosti. Vlasnici ovih platformi nisu birani na izborima, ne odgovaraju nijednom parlamentu, a upravljaju krvotokom globalnog informisanja. Oni su postali nevidljive sudije koje određuju granice slobode govora, odlučujući ko ima pravo da se čuje, a ko će biti bačen u digitalnu tamnicu zaborava (tzv. shadowban)³.

Put ka izbavljenju: Kako sačuvati čoveka u vremenu algoritama

Nalazimo se, dakle, na raskršću sa koga se jasnije nego ikada vide dva puta. Jedan vodi u dalju atomizaciju društva, u svet u kome će pojedinci biti potpuno izolovani u svojim digitalnim čaurama, nesposobni za bilo kakvu solidarnost, prepušteni na milost i nemilost tehnološkim oligarhijama i demagozima koji tom tehnikom vešto rukuju. To je put na kome demokratija postaje prazna ljuštura, a čovek sveden na skup podataka pogodnih za obradu i targetiranje.

Drugi put je teži, ali je jedini koji doliči slobodnom narodu sa bogatom slobodarskom tradicijom. On zahteva ponovno osvajanje autentičnog javnog prostora. Moramo shvatiti da tehnologija mora biti sluga, a ne gospodar čovekove volje.

Sloboda se ne osvaja u komentarima ispod sponzorisanih objava; ona se gradi u školama, u pozorištima, u sindikatima, u lokalnim zajednicama i na pravim, fizičkim trgovima gde se ljudi gledaju u oči i preuzimaju odgovornost za izgovorenu reč. Treba nam nova medijska pismenost koja neće učiti decu samo kako da koriste aplikacije, već kako da prepoznaju manipulaciju, kako da razlikuju jeftinu senzaciju od duboke analize, i kako da sačuvaju mirnoću duha u svetu koji konstantno vrišti.

Pera Todorović je svoje "Male novine" štampao da bi probudio čoveka, da bi ga podstakao na razmišljanje i delanje. Danas, u eri opšte digitalne buke, najveći čin pobune i najveličanstveniji čin odbrane demokratije jeste — sačuvati kritički um, zaustaviti mahnito skrolovanje i ponovo naučiti kako da razgovaramo jedni sa drugima kao ljudi, a ne ako pripadnici zavađenih digitalnih plemena. Samo tako ćemo moći da kažemo da nam je tehnologija donela slobodu, a ne nove, nevidljive okove.

Referenca na fusnote

Najčešća pitanja i odgovori