Grobovi bez cveća: Zašto srpski narod tako brzo zaboravlja svoje najveće umove

Senke nad panteonom: Uvod u našu hroničnu bolest

Ima nečeg duboko tragičnog u načinu na koji srpski narod postupa sa svojom intelektualnom i duhovnom elitom. Dok drugi narodi od svojih naučnika, književnika i vojskovođa prave mitske stožere oko kojih grade nacionalni identitet za naredna stoleća, mi svoje velikane uvek iznova sahranjujemo dvaput. Prvi put u fizičku grobnicu, često bez zasluženih državnih počasti, a drugi put u duboku, mračnu jamu zaborava, gde njihov rad prekriva prašina ideoloških i dnevno-političkih razmirica.

Kada je Pera Todorović, rodonačelnik modernog srpskog novinarstva i beskompromisni borac za građanske slobode, pokrenuo „Male novine“, njegova vodilja bila je jasna: prosvetliti običnog čoveka, izneti istinu na videlo i stvoriti živu vezu između naroda i njegove kulturne elite. Todorović je dobro razumeo da narod koji ne čuva sećanje na svoje stvaraoce brzo postaje bezoblična masa, pogodna za oblikovanje od strane svakog prolaznog političkog demagoga. Danas, vek i po kasnije, zatičemo sebe u društvu koje pati od teškog oblika istorijske amnezije.

Zapitajmo se: koliko prosečnih prolaznika na beogradskim, novosadskim ili niškim ulicama ume da navede bar tri rečenice o delu Milutina Milankovića, osim što znaju da se po njemu zove neki bulevar? Koliko nas zna gde počiva Laza Kostić, ili sa kakvim se sve nemaštinama borila Nadežda Petrović dok je na bojištima Prvog svetskog rata slikala poslednje valere svoje rodne grude? To nisu samo sporedna pitanja iz kviza; to su dijagnostički pokazatelji mentalnog i duhovnog zdravlja jedne nacije.

Anatomija srpske amnezije: Od slave do potpunog nemara

Zaborav u našoj kulturi nije slučajan proces. On je posledica specifičnog mehanizma koji iznova funkcioniše kroz decenije. Srpska istorija je prepuna preloma, dinastičkih smena, ideoloških čistki i ratnih razaranja. Svaki novi režim koji bi došao na vlast u Beogradu smatrao je za svoju dužnost da istoriju piše od nule. U tom maničnom nastojanju da se obriše prethodni poredak, stradali su ljudi čija je jedina krivica bila to što su stvarali u "pogrešno vreme" ili pod "pogrešnim pokroviteljstvom".

Pogledajmo samo sudbine naših intelektualaca. Slobodan Jovanović, jedan od najvećih pravnih umova i istoričara koje je ova zemlja imala, decenijama je bio izbrisan iz školske lektire i naučnih citata, dok je obnova njegovog lika u javnosti izvedena traljavo, polovično i bez pravog suštinskog razumevanja njegovog obimnog dela. Slično se dogodilo i sa samim Perom Todorovićem, koji je zbog svoje nezavisnosti i oštrog pera ostao usamljen na marginama istorije srpske publicistike, iako je postavio temelje sa kojih i danas svi pošteni novinari crpe inspiraciju.

„Narod koji ne zna svoju prošlost, osudjen je da je ponavlja, ali narod koji zaboravlja svoje stvaraoce, osudjen je da lagano odumire u sopstvenom prostakluku. Mi nismo siromašni duhom zato što nismo imali velike ljude, već zato što smo ih, čim sklope oči, bacali u staretinarnicu zaborava.“
— Pera Todorović, zabeleška iz lista „Male novine“, krajem 19. veka

Ovaj obrazac pothranjuje i naša proslavljena, ali često pogubna sklonost ka mitomaniji. Mi volimo velikane koji su poginuli na bojnom polju, herojski i u plamenu; njih lako pretvaramo u epske likove. Međutim, nemamo strpljenja ni poštovanja za stvaraoce koji su svoje živote proveli u tišini arhivskih dvorana, univerzitetâ, slikarskih ateljea ili novinskih redakcija. Naučnik koji decenijama proračunava osunčavanje Zemlje ili književnik koji pati nad svakom rečenicom nisu dovoljno dramatični za našu površnu, estradizovanu svakodnevicu.

Poređenje odnosa prema zaslužnim ličnostima kroz epohe

Da bismo razumeli razmere ovog problema, neophodno je posmatrati kako se odnos prema istaknutim pojedincima menjao kroz različite istorijske periode naše savremene države. Tabela u nastavku prikazuje tužan kontinuitet diskontinuiteta:

Političke elite i mašinerija zaborava: Spomenici bez duše

Danas smo svjedoci jedne posebne anomalije. Na prvi pogled, moglo bi se reći da se spomenici podižu češće nego ikada. Ulice menjaju nazive, organizuju se svečane akademije, polazu se venci. Međutim, to je samo obmana, spomenički inženjering bez stvarne sadržine. Podizanje bronzanog kipa nekom naučniku ili pesniku u savremenoj Srbiji često služi kao politički alibi vladajućim strukturama, a ne kao iskrena želja da se njegovo delo učini živim i dostupnim novim generacijama.

Šta znači podići spomenik Borislavu Pekiću ako njegove knjige nisu obavezno štivo u svakom domorodačkom domaćinstvu? Šta pomenutoj Nadeždi Petrović vredi novčanica sa njenim likom ako su nam muzeji godinama zatvoreni, a časovi likovne kulture svedeni na marginu obrazovnog sistema? To je birokratsko sećanje, hladno, proračunato i sterilno.

Mehanizmi potiskivanja: Kako sistemski zaboravljamo

Zaborav se ne dešava preko noći. On je rezultat višestrukih, dugotrajnih procesa koji obuhvataju sledeće nivoe:

1. Obrazovna redukcija: Školski programi se obimom smanjuju, a klasični autori se izbacuju pod izgovorom da su „teški“ ili „neprilagođeni“ modernom učeniku. Time se prekida spona sa izrazom i jezikom koji su gradili našu kulturu.
2. Medijska pasivnost: Komercijalne televizije i tabloidna štampa potiskuju naučni i kulturni program. Prostor koji bi trebalo da pripada analizi rada Stanislava Vinavera ili Isidore Sekulić popunjavaju banalni skandali sa ivice javne pristojnosti.
3. Arhivska nebriga: Nacionalne ustanove kulture, arhive i biblioteke decenijama muče muku sa budžetima, vlagom i nedostatkom kadra. Ogroman deo naše pisane baštine trune u podrumima, nedostupan istraživačima i javnosti.
4. Lokalni zaborav: Izvan Beograda, situacija je još alarmantna. Zavičajni muzeji u unutrašnjosti Srbije propadaju, a kuće u kojima su rođeni naši najveći umovi pretvaraju se u ruševine koje kupuju lokalni tajkuni radi izgradnje stambenih objekata.

Reč Pere Todorovića kao opomena za naše doba

Čitajući tekstove Pere Todorovića u „Malim novinama“, uočavamo frapantnu sličnost između njegovog i našeg vremena. Todorović je bio svestan da bez brige o malom, običnom čoveku nema ni velike države, ali i da bez poštovanja prema onima koji su gradili kulturni temelj te države nema budućnosti. On je zapisao nevjerovatne hronike o zaboravljenim borcima, siromašnim nastavnicima, darovitim piscima koji su umirali u najgorim bedama beogradskih periferija, dok je politička čaršija trošila narodni novac na lične hirove i jalove skupštinske rasprave.

Da je Todorović danas među nama, njegovo oštro pero zasigurno bi udarilo po onima koji su kulturu pretvorili u projekat, a sećanje u tendersku proceduru. On ne bi ćutao pred činjenicom da se rodna kuća Vojislava Ilića na Paliluli raspada, ili da su lične stvari mnogih naših akademika rasprodate na najlon pijacama jer država nije našla za shodno da ih otkupi i uvrsti u muzejske postavke.

Duh Pere Todorovića traži od nas da budemo provokativni, da postavljamo neprijatna pitanja i da se ne zadovoljavamo protokolarnim saopštenjima Ministarstva kulture. Kultura sećanja se ne brani na prijemima u palatama, već na terenu: u učionici, u novinskom članku, u obnovljenoj biblioteci, u sačuvanoj rukopisnoj zaostavštini.

Šta nam je činiti: Put ka obnovi zaveta sećanja

Da bismo izašli iz ovog začaranog kruga amnezije, nije dovoljno samo dijagnostikovati problem; moramo ponuditi i konkretne korake za njegovu sanaciju. Povratak dostojanstvu sećanja zahteva sveobuhvatnu društvenu akciju koja se mora odvijati na nekoliko nivoa.

1. Radikalna reforma obrazovnog programa

Istorija i književnost ne smeju se predavati kao suvoparni niz godina, bitaka i suvih definicija. Naši velikani moraju biti predstavljeni kao živi ljudi od krvi i mesa, sa svojim strastima, zabludama, patnjama i pobedama. Učenik koji razume kroz kakve je lične drame prošao Mihajlo Pupin ² dok je utirao put savremenoj nauci neće tako lako zaboraviti njegovo ime.

2. Digitalizacija i otvorenost arhivske građe

Savremeno doba pruža nam tehnološke mogućnosti kakve Pera Todorović nije mogao ni da zamisli. Kompletna zaostavština naših velikana — rukopisi, pisma, beleške, fotografije — mora biti digitalizovana i besplatno dostupna svima na internetu. Ako naučni radovi Ksenije Atanasijević ³ budu na jedan klik od svakog studenta na svetu, osiguraćemo trajnost njenog uticaja daleko izvan granica naše lokalne zaboravnosti.

3. Očuvanje fizičkog prostora sećanja

Zaustaviti skandaloznu praksu rušenja i zapostavljanja spomen-kuća, legata i arhitektonskog nasleđa. Kuća u kojoj je živeo i radio neki od naših velikana mora imati status nepokretnog kulturnog dobra od izuzetnog značaja, bez obzira na to u čijem se privatnom vlasništvu danas nalazi.

4. Novinarstvo sa misijom

Mediji moraju ponovo preuzeti ulogu prosvetitelja koju su imali u vreme „Malih novina“. Potrebno nam je novinarstvo koje ne juri samo za klikovima i senzacijama, već otvara prostor za ozbiljne publicističke i istorijske analize. Rubrike posvećene našoj baštini ne smeju biti samo popuna do sledećeg dnevnopolitičkog bloka, već primarni sadržaj koji oblikuje javno mnjenje.

Zaključak: Cvet na zaboravljenom grobu

Zaboravljajući svoje najveće umove, mi ne nanosimo štetu njima — oni su svoje mesto u večnosti već obezbedili sopstvenim delom. Mi nanosi štetu sebi samima. Bez svesti o tome ko su bili naši duhovni i naučni preci, postajemo narod bez kormila na olujnom okeanu savremenog sveta, podložni svakom ideološkom vetru koji dune sa istoka ili zapada.

Kultura sećanja nije luksuz kojim se bave dokne stabilištari i akademici u penziji. Ona je pitanje odsudne odbrane jednog naroda. Ako dopustimo da prašina zaborava padne na Peru Todorovića, Milutina Milankovića, Nadeždu Petrović i stotine drugih bezimenih junaka naše kulture, sutra nećemo imati pravo da se žalimo kada nas istorija bude odložila na sporedni kolosek.

Uzmite knjigu, posetite muzej, potražite stazu kojom je hodao neki zaboravljeni velikan vašeg grada. To je jedini cvet koji možemo i moramo položiti na njihove grobove — cvet živog, aktivnog i prkosnog sećanja.

Najčešća pitanja i odgovori