Sakupljači starih knjiga kao poslednji čuvari kulturnog sećanja

Šum požutelih stranica u vremenu digitalne amnezije

U doba kada se celokupno ljudsko znanje i celokupna naša društvena pometnja pokušavaju sabiti u hladne, silicijumske čipove i neuhvatljive „oblake“ podataka, postoji jedna tiha, usamljena, ali nepokolebljiva kasta ljudi. To su sakupljači starih knjiga, antikvari, bibliofili i lovci na zaboravljene otiske olova. Dok zvanične institucije često spavaju zimski san birokratske nezainteresovanosti, a savremeno društvo srlja u do sada neviđenu hiperprodukciju efemernih digitalnih informacija, ovi čudaci sa prašnjavim prstima stoje na poslednjoj liniji odbrane onoga što bismo morali nazvati našim kolektivnim sećanjem.

Kao negdašnji hroničari beogradskih ulica koji su u mirisu sveže štamparske boje i olovnog sloga "Malih novina" tražili bilsovu istinu jednog turbulentnog vremena, danas sa jednakim nemirom posmatramo kako materijalna svedočanstva naše prošlosti nestaju. Knjiga danas nije samo predmet, ona je bojište. U njoj se ukrštaju političke strasti prošlih vekova, zabranjivane misli, slobodarske ideje i privatne drame autentičnih stvaralaca. Opet, u našoj sredini, gde su istorijski lomovi češći od smene godišnjih doba, fizička knjiga je preživela ono što ni palate ni države nisu uspele – preživela je lomače, ratove, poplave i, što je najopasnije od svega, nemar vlastitih potomaka.

"Knjiga nije samo skup odštampanih tabaka papira koji se prodaju na meru ili format; ona je živi svedok ljudskog duha, utočište misli u vremenima opšteg mraka i najodaniji stražar istine koji nikada ne spava."
— Pera Todorović, misao inspirisana uređivanjem "Malih novina" ¹

Sakupljač starih knjiga nije običan hobista koji akumulira predmete radi puke dekoracije salona ili jalovog prestiža. On je pre svega dijagnostičar društvenog zaborava. Kada uđete u stan jednog strastvenog beogradskog bibliofila, na Dorćolu, Vračaru ili u podrumskim prostorijama oko Zelene pijace, vi ne ulazite u skladište stare hartije. Ulazite u vremensku kapsulu gde se na istoj polici dodiruju Dositejeva "Sovjeti zdravago razuma", prva izdanja Miloša Crnjanskog sa originalnim mekim koricama, i zaboravljeni novinski listovi iz doba Timočke bune. U tim sobama vazduh miriše na staru kožu, tutkalo, vlagu i onaj specifični, neuporedivi miris lignin-oksidacije koji je za pravog znalca parfem najviše kulture.

Pepeo Kosančićevog venca i lekcija istorije

Da bismo razumeli suštinsku, gotovo zavetnu ulogu privatnog sakupljača knjiga u srpskom društvu, moramo se vratiti na jedan od najtragičnijih datuma naše moderne istorije – šesti april 1941. godine. Spaljivanje Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu nije bilo samo bombardovanje jedne zgrade; bio je to pokušaj potpunog brisanja istorijskog pamćenja jednog naroda ². U nekoliko sati, u plamenu koji je gutao vekove, nestalo je preko 500.000 svezaka, neprocenjivi rukopisi na pergamentu, inkunabule, stara periodika i celokupne arhive od ključnog značaja za identitet Balkana.

Ono što je preživelo taj strašni kataklizmatični požar nije preživelo zahvaljujući državnim sefovima ili blagovremenoj evakuaciji birokratskog aparata, već zahvaljujući privatnim bibliotekama, tavanima građanskih porodica i strastvenim pojedincima koji su svoje knjige nosili u zavežljajima kroz izbegličke kolone.

Nakon Drugog svetskog rata, nastupila je nova vrsta opasnosti: ideološki otpis i birokratska čistka. Hiljade knjiga proplašenih građanskih autora, predratnih političara, teoloških rasprava ili prosto naslova štampanih predratnom ćirilicom završile su na đubrištima ili su makazama i pečatima proglašene za „nepodobne“. I tu su ponovo nastupili sakupljači. Između 1950. i 1980. godine, čitava jedna potkultura beogradskih i novosadskih intelektualaca, često prokazanih od strane režima, otkupljivala je od sakupljača sekundarnih sirovina prave bisere srpske pismenosti za sitan novac. Oni su spasavali ono što su zvanične institucije smatrale otpadom.

Buntovnički duh i borba protiv algoritamske cenzure

Danas se suočavamo sa novim, mnogo perfidnijim neprijateljem pamćenja. To je digitalna iluzija trajanja. Naivno verujemo da je sve što je ikada napisano pohranjeno na internetu i da nam je dostupno na jedan klik. Međutim, svako ko se ozbiljnije bavio istraživanjem istorije novinarstva, političke misli ili književnosti zna da je to opasna obmana. Na internetu se nalazi samo ono što je neko odlučio da skenira, komercijalizuje ili prilagodi algoritmu. Sve ostalo – a to je više od devedeset procenata ukupnog štampanog blaga – ostaje van domašaja digitalnih pretraživača, prepušteno polaganom zaboravu.

Štaviše, digitalni format je podložan trenutnom menjanju, cenzuri i brisanju. Dovoljno je da vlasnik servera promeni pravila korišćenja, da preduzeće propadne ili da cenzorski algoritam prepozna nepodobnu reč, pa da čitavi segmenti digitalne istorije nestanu preko noći bez ikakvog traga.

Naspram te nestabilne, promenljive prirode piksela stoji fizička knjiga štampana na kvalitetnom papiru sa olovnim slogom. Ono što je odštampano 1888. godine u štampariji "Malih novina" ne može se promeniti na daljinu. Taj tekst stoji kao nepobitna činjenica, kao materijalni svedok jednog vremena koji se suprotstavlja svakom naknadnom prekrajanju istorije. Sakupljač koji čuva takav primerak nije samo kolekcionar; on je čuvar istine koja se ne može hakovati.

Anatomija beogradskog antikvara

Ko su ljudi koji danas čine tu tihu gerilu?

1. Stari profesori u penziji koji svoju skromnu penziju troše na otkup retkih periodičnih izdanja iz XIX veka, svesni da ako oni ne kupe taj komplet, on će završiti recikliran u fabričkom pogonu.
2. Strastveni terenski lovci koji u ranim jutarnjim časovima obilaze Kalenić pijacu, Buvljak ili rasprodaje stanova pokojnika, gde pod gomilom bezvredne plastike i polovne odeće prepoznaju zlatotisak na koricama zaboravljenog romana.
3. Mladi bibliofili entuzijasti koji usred digitalne ere otkrivaju taktilnu lepotu papira, eksperimentišu sa ručnim povezom i grade sopstvene nezavisne arhive van bilo kakvih državnih grantova ili finansiranja.

Svaki od njih poseduje posebnu vrstu znanja koja se ne predaje na univerzitetima. Oni znaju pod kojim je pseudonimom objavljivao određeni pisac, koliko je primeraka neke zabranjene brošure uopšte izašlo iz štamparije, i koji je knjigovezac u Beogradu početkom XX veka koristio specifičan mramorirani papir za unutrašnje korice.

Birokratski lavirint i nesposobnost sistema

Dok privatni sakupljači reaguju brzo, intuitivno i sa neutoljivom strašću, zvanični sistem arhiviranja i zaštite spomenika kulture u našoj zemlji već decenijama boluje od hronične tromosti i birokratske paralize. Koliko je samo puta neprocenjiva arhivska građa izgorela u neuslovnim podrumima nekadašnjih društvenih preduzeća? Koliko je puta privatna arhiva nekog značajnog pisca ili političara ponuđena državnoj ustanovici, da bi bila odbijena pod izgovorom „nedostatka prostora“ ili „nedostatka budžetskih sredstava“?

Tada na scenu stupa sakupljač. On ne traži odobrenje komisije, ne čeka sednicu upravnog odbora i ne piše elaborate na pedeset strana. On izvaže sopstveni novac iz džepa, žrtvuje lični komfor i spasava građu. Na taj način, privatne kolekcije u Srbiji postaju paralelni arhivski sistem – često bogatiji, očuvaniji i dostupniji iskrenim istraživačima nego zvanični depoi do kojih se dolazi kroz šumu birokratskih dozvola i odobrenja.

Da nije bilo privatnih kolekcionara, pitanje je da li bismo danas imali sačuvane kompletne brojeve mnogih predratnih novina, avangardne nadrealističke plakate iz dvadesetih godina prošlog veka, ili privatnu prepisku ključnih aktera modernizacije Srbije. Bibliofil je taj koji uočava vrednost tamo gde birokrata vidi samo problem i trošak.

Zaključak: Poziv na budnost i kulturni zavet

Nije slučajno što se pitanje očuvanja stare knjige danas postavlja kao jedno od ključnih pitanja našeg kulturnog opstanka. Živimo u vremenu opšte površnosti, gde se misao svodi na naslov od nekoliko reči, a istorija na pristrasno sklopljene videoklipove na društvenim mrežama. Zaborav je postao industrija, a ignorisanje sopstvene prošlosti vid modernog konformizma.

U takvom okruženju, sakupljači starih knjiga su naši savremeni monasi prepisivači. Oni ne čuvaju samo papir; oni čuvaju kontinuitet. Oni nam poručuju da nismo postali juče, da naše zablude, borbe, posrtanja i uzleti nisu počeli sa pojavom pametnih telefona, i da je srpska kultura duboko ukorenjena u štampanu reč koja je preživela najteža iskušenja.

Zbog toga, kada sledeći put prođete pored nekog usamljenog antikvara na ulici ili uđete u zamračeni lokal prepun knjiga do tavanice, nemojte gledati na to mesto kao na relikt prošlosti. To je utvrđenje. To je radionica u kojoj se iz dana u dan spasava ono najvrednije što imamo – naše pravo na sećanje, na sopstveni glas i na istinu koja se ne da izbrisati. Pera Todorović bi u tim ljudima prepoznao svoje najrođenije saborce. Vreme je da ih i mi prepoznamo i podržimo u toj velikoj, tihoj i nepobedivoj borbi.

Najčešća pitanja i odgovori