Esej o dokonosti: U odbranu kreativnog traćenja vremena

Živimo u dobu u kojem je neostvareni minut postao smrtni greh, a sat proveden u nemom posmatranju oblaka ili kafanskom umovanju označan kao moralni posrtaj. Savremeni čovek, taj tragični junak digitalne ere, budi se uz alarm koji ne najavljuje svitanje već početak svakodnevne trke za efikasnošću. Biti "zauzet" postalo je statusni simbol, nova aristokratska titula koja se sa ponosom ističe u salonskim razgovorima i na mrežnim profilima. Ukoliko u toku dana niste obavili barem tri neodložna posla, odgovorili na stotinu elektronskih poruka i zabeležili napredak na nekoj od aplikacija za merenje ličnog učinka, vi ste marginalac, društveni prekršilac i sumnjivo lice.

Kao neko ko nastavlja tradiciju reske borbe za ljudsku dušu, tradiciju koju je u srpskoj žurnalistici utemeljio nemirni duh Pere Todorovića¹ kroz svoje nezaboravne "Male novine", ne mogu a da ne podignem glas protiv ovog novog, perfidnog ropstva. Todorović je dobro znao da se najdublje političke istine i najčistiji književni biseri ne rađaju u birokratskim kancelarijama, niti pod štopericom fabričkog inspektora, već u strastvenom predahu, u skadarlijskom ili terazijskom večernjem ushićenju, gde se iz "straćenog" vremena rađala besmrtna reč.

Ovaj esej jeste skromna, ali odlučna odbrana prava na dokonost. On je poziv na pobunu protiv terora korisnosti i juriš na tvrđavu kvantiteta koja preti da potpuno uruši kvalitet ljudskog postojanja.

Diktat korisnosti i slom beogradskog "otiuma"

Nekada se u starom Rimu pravila jasna razlika između dva pojma: negotium (posao, trgovina, javna služba) i otium (dokolica, vreme posvećeno filozofiji, umetnosti i ličnom usavršavanju). Negotium je smatran nužnim zlom, obavezom koja se mora ispuniti kako bi se stekli uslovi za ono uzvišeno — za otium. Danas je priča potpuno preokrenuta. Negotium je pojeo celokupnu ljudsku egzistenciju, dok je otium proteran na margine ili je podvrgnut brutalnoj komercijalizaciji.

Čak je i naš predah postao rad. Kada odlazimo na godišnji odmor, mi ne odmaramo; mi planiramo, mjerimo korake, slikamo znamenitosti kako bismo dokazali da smo vreme "korisno utrošili", te pravimo strategije za povratak na posao. Izgubila se ona plemenita, neusmerena dokonost u kojoj uma nema nikakav cilj osim samog postojanja.

Beograd, grad koji je vekovima opstajao na raskršću imperija zahvaljujući upravo svojoj specifičnoj, filozofskoj dokolici, danas ubrzano gubi taj svoj najlepši dar. Nekadašnje čuvene debate u kafanama poput "Dva jelena" ili "Kolarca", gde su se spajali književnici, šegrti, ministri i boemi, zamenjene su sterilnim prostorima co-working prostora u kojima svatko bljišti u svoj ekran, sa slušalicama u ušima, izolovan od sveta i kolega. U tim starim beogradskim satima "traćenja vremena" stvorena je moderna srpska država, napisani su najlepši stihovi i podignute bune. Današnji diktat efikasnosti preti da od naroda stvarace pretvori u narod izvršilce.

"Čovek koji nema bar dve trećine svog dana za sebe, taj je rob, pa bilo šta on bio: državnik, trgovac, uradnik ili učenjak."
— Fridrih Niče, "Ljudsko, odveć ljudsko"

Istorijska metamorfoza dokolice: Od slobode do greha

Da bismo razumeli dubinu dubinskog posrtaja u koji smo zapali, moramo pogledati kako se koncept dokolice menjao kroz vekove. Slobodno vreme nije uvek bilo predmet sumnje i osude; ono je nekada bilo merilo same čovečnosti.

Iz gornjeg pregleda jasno se vidi kako se društveni status dokolice srozavao proporcionalno sa jačanjem mehanizovanog kapitalizma. Kroz industrijsku revoluciju, sat je postao primarno oruđe ugnjetavanja. Vreme je izjednačeno sa novcem (Time is money), čime je učinjena jedna od najvećih podvala u istoriji čovečanstva. Vreme nije novac. Vreme je sam život, a novac je samo merna jedinica za robu. Izjednačavanjem te dve kategorije, ljudski život je sveden na trgovački artikal.

Bertrand Rasel i Pol Lafarg: Proroci prava na nerad

U prvoj polovini dvadesetog veka, svetli umovi poput Bertranda Rasela i Pola Lafarga² već su uvideli kamo vodi slepa obogotvorenost rada. Rasel u svom čuvenom eseju "U pohvalu dokolici" (1932) proročki primećuje da bi savremena tehnologija morala omogućiti radni dan od svega četiri sata, dok bi ostatak vremena trebalo prepustiti nauci, umetnosti i igri. Umesto toga, tehnologija je iskorišćena za povećanje normi i otpuštanje radnika, dok su preostali prisiljeni na rad do potpunog psihofizičkog sloma.

Pol Lafarg, zet Karla Marksa, u svom spisu "Pravo na lenjost" reaguje još oštrije na građanski diktat rada, nazivajući ga "praznoverjem" i "ludilom". On tvrdi da je strast prema radu zapravo uzrok duhovnog i telesnog zakržljavanja radničke klase. Ako rad oplemenjuje čoveka, zašto onda najteži radnici ne vladaju svetom, već oni koji uživaju u plodovima tuđe i svoje dokolice?

Kafana kao akademija dokonosti i 'Male novine' Pere Todorovića

Ne može se pisati o dokolici u srpskom kontekstu bez osvrta na instituciju koja je vekovima bila jedini pravi beogradski univerzitet — na beogradsku kafanu. Kafana nikada nije bila puko mesto za konzumaciju hrane i pića. Ona je bila politički forum, čitalački klub, gubilište i pozorište.

Pera Todorović, taj neumorni radikal, novinar, štampatelj i prevodilac, shvatio je duboki potencijal tog prostora. Njegove "Male novine", koje su izlazile krajem 19. veka, bile su pisane upravo za čitaoca koji sedi u kafani, koji ima vremena da predahne, da pročita podlistak, da se razjari nad političkom nepravdom i da porazgovara sa komšijom za susednim stolom.

Kada je Todorović pisao svoje britke polemike protiv tadašnjih birokratskih moćnika i dvorskih spletkaroša, on se oslanjao na čitaoca koji nije u trci sa štopericom. Njegov čitalac je bio čovek koji ima vremena da misli. Savremena birokratija i tehnokratija, međutim, najviše se plaše upravo čoveka koji ima vremena da misli. Otuda toliki pritisak da se svaka sekunda ispuni sadržajem — vestima, obavestenjima, kratkim video-snimcima, neprekidnom šumom informacija koja onemogućava duboku refleksiju.

Psihologija "kreativnog traćenja vremena"

Zašto nam je dokolica neurološki i psihološki neophodna? Moderna neuronauka je konačno potvrdila ono što su pesnici i filozofi znali odsevek: ljudski mozak ne funkcioniše po linearnom sistemu stalne napregnutosti.

Kada svesno prestanemo da rešavamo konkretan problem i prepustimo se takozvanom "traćenju vremena", u mozgu se aktivira mreža podrazumevanog režima (Default Mode Network - DMN)³. Ova mreža je odgovorna za:

1. Spajanje naizgled nespojivih informacija (izvor originalnih ideja i pronalazaka).
2. Moralno i etičko rasuđivanje (razmišljanje o vlastitom životu i društvu).
3. Konstrukciju ličnog identiteta (razumevanje ko smo van svoje profesionalne uloge).

Bez dokolice, DMN ostaje neaktivna. Čovek postaje puki automat koji reaguje na spoljne podsticaje, izvođač radova bez sopstvene vizije. Najveći naučni proboji, od Arhimedovog "Eureke" u kadi do Njutnovog jabukovog hlada, dogodili su se upravo u trenucima dokolice, a ne tokom grozničavog sedenja za radnim stolom.

Buntovnički potencijal dokolice: Otpor neoliberanom poretku

U vremenu kada je sve postalo roba, nepokoravanje imperativu produktivnosti predstavlja najčistiji oblik političkog otpora. Ako odbijete da budete konstantno dostupni, ako odbijete da svoj hobi pretvorite u dodatni posao (side hustle), ako izaberete da popodne provedete ležeći pod drvetom i čitajući romane koji nemaju nikakvu "praktičnu primenu" u vašoj karijeri — vi činite subverzivni akt.

Neoliberalizam je uspeo u onome u čemu stari totalitarni režimi nisu: ubedio je žrtvu da sama sebe eksploatiše. Savremeni radnik sam sebi postaje gonič robova. On oseća krivicu kada ne radi, oseća anksioznost kada lenčari. To je takozvana "krivica nedovoljne efikasnosti".

Ova pojava je posebno vidljiva u današnjim medijima i kulturi. Sve mora imati svoju svrhu:

• Šetnja se ne radi radi šetnje, već radi "10.000 koraka za zdravlje".
• Čitanje se ne radi radi uživanja, već radi "ličnog razvoja i povećanja fokusiranosti".
• Prijateljstvo se ne neguje radi ljubavi, već radi "umrežavanja" (networking).

To je zastrašujuća degradacija ljudskog iskustva. Svođenje života na investicioni portfolio u kojem se svaki uloženi minut mora vratiti sa kamatom.

Kako je Pera Todorović borio protiv birokratske suvoće

Pera Todorović je u svojim feljtonima i hronikama često podvrgavao ruglu birokratski mentalitet koji pokušava da ukalupi živi narodni duh. On je u "Malim novinama" davao prostor sitnim pričama, običnim ljudima, čudacima i maštarima — svima onima koji su ispadali iz sterilnih računa tadašnjih ministarstava.

Njegov stil je bio živ, rečit, polemičan, povremeno i raspevan. Nije se plašio digresije. Digresija u pisanju jeste ono što je dokolica u životu: skretanje sa glavnog puta kako bi se nabralo cveće koje raste pored jarka. Moderni članci, pisani za publiku sa rasponom pažnje zlatne ribice, zaboravili su čar digresije. Sve mora biti kratko, jasno, utegnuto — i na kraju, potpuno bezdušno.

Recept za renesansu duha: Kako povratiti pravo na dokolicu

Povratak dokonosti ne znači poziv na opštu lenjost, apsolutnu pasivnost ili društvenu neodgovornost. Suprotno od toga, kreativna dokolica je preduslov za pravu akciju. Kako bismo ponovo delovali kao slobodni ljudi, moramo najpre naučiti da stojimo u mestu.

Evo nekoliko koraka ka obnovi ove zaboravljene veštine:

1. Demontiranje mita o zauzetosti: Prestanite da odgovarate sa "Prezauzet sam" kada vas neko pita kako ste. Zauzetost nije vrlina; ona je često dokaz loše organizacije ili nesposobnosti da se kaže "ne" tuđim zahtevima.
2. Zaštita svetosti "beskorisnog": Uvedite u svoj život barem jednu aktivnost koja nema apsolutno nikakav materijalni, karijerni ili zdravstveni cilj. Slikajte bez namere da izlažete, pišite bez namere da objavite, učite jezik koji vam nikada neće trebati za posao.
3. Kultivacija kafanskog razgovora: Vratite se dugačkim, neusmerenim razgovorima sa prijateljima. Razgovorima u kojima se ne rešavaju operativni problemi, već se raspravlja o sudbini kosmosa, politici, književnosti ili se jednostavno deli tišina.
4. Isključivanje digitalnih goniča: Digitalne obavesti su bič modernog plantažera. Svaki zvučni signal na telefonu je poziv da napustite trenutak u kojem se nalazite i stupite u službu tuđe agende.

Zaključak: Povratak pravu na živi život

Esej o dokonosti nije tek puki filozofski rekvijem za prolim vremenima; on je borbeni manifest za budućnost. Ukoliko dozvolimo da nam se i poslednji kutak slobodnog vremena oduzme, ako prihvatimo da je čovek samo jedinica mere za produktivnost, onda smo uzalud gradili civilizaciju.

Pera Todorović je pre više od jednog veka shvatio da novine ne treba samo da izveštavaju o tome šta je ko rekao u skupštini, već da moraju da daju puls samog života, sa svim njegovim mirisima, lutanjima i nespokojima. Taj puls se ne čuje u trci. On se čuje samo kada čovek zastane, sedne na drvenu klupu ispred kafane, naruči kafu i dozvoli danu da prođe pored njega bez ikakve krivice.

Vreme koje ste proćerdali sa uživanjem nije proćerdano vreme. To je jedino vreme koje ste zaista živeli. Sve ostalo je bio samo rad za druge. Vratimo sebi pravo na sopstvene sate, jer bez njih nećemo imati ni sopstvenu misao, ni sopstvenu slobodu, ni sopstvenu književnost. Dokolica je majka svih umetnosti; izbaciti nju iz života znači osuditi društvo na večnu duhovnu jalovost.

Fusnote

Najčešća pitanja i odgovori