Živa reč u eposi ekrana: Književni festivali kao poslednja utočišta susreta pisca i publike

Usamljenički zanat u svetu digitalne buke

Pisanje je, od kada je sveta i veka, bilo duboko usamljenički čin. Pisac se povlači u tišinu svoje sobe, zagledan u praznu hartiju ili svetao ekran, boreći se sa rečima, smislom i sopstvenim demonima. Sa druge strane, čitanje je jednako intimna radnja: čitalac u samoci svog doma ulazi u svet koji je neko drugi sagradio, stvarajući nevidljivu, ali moćnu sponu sa autorom. Međutim, gde se ti svetovi zaista dodiruju u fizičkom prostoru? Gde taj tihi, tajni dijalog iz knjige postaje živa, opštekorisna i polemička reč naroda?

U XIX veku, u vremenima kada je moj duhovni prethodnik Pera Todorović pokretao „Male novine“ ¹, taj susret odvijao se na stranicama borbene štampane reči, ali još više u dimnim salama beogradskih kafana, na skupštinskim galerijama i narodnim zborovima. Štampa je tada bila živa reč, a čitalac je bio spreman da zbog novinskog članka ili objavljene pripovetke uđe u žustru raspravu sa samim autorom.

Danas, u trećoj deceniji XXI veka, živimo u prividu sveopšte povezanosti. Društvene mreže nudile su obećanje da će premostiti jaz između stvaralaca i publike, ali su umesto toga stvorile sterilne eho-komore, u kojima se živa reč svodi na površni "lajk", a intelektualna debata na kratkotrajni gnev u komentarima. U takvom društvenom pejzažu, književni festivali izrastaju u retka, gotovo sakralna mesta prave, neskraćene i neprikrivene komunikacije.

Kratka hronika književnog susretanja: Od kafanskog dima do festivalske bine

Da bismo razumeli fenomen savremenog književnog festivala, moramo se osvrnuti na evoluciju javnog prostora u kome su pisci i publika delili istu zamisao i istu zabrinutost za društvo.

Nekadašnja Srbija, ona koja se tek oslobađala orijentalnih i birokratskih stega, tražila je svoj kulturni identitet u neposrednom dijalogu. Kafane poput „Kolarca“, „Dva jelena“ ili „Glavnjače“ nisu bile samo mesta za razonodu; one su bile prve prave ešape književnog i političkog života. Tu su se čitali prvi rukopisi, tu su se kritikovali vlastodršci, i tu je publika, sačinjena od studenata, zanatlija, oficira i novinara, mogla direktno da dobaci piscu šta misli o njegovom najnovijem radu.

Metamorfoza od neformalnog kafanskog okupljanja do organizovanog festivala pokazuje duboku ljudsku potrebu: književnost ne može da preživi u staklenom zvonu elitizma. Ona mora da izađe među ljude. Savremeni festivali su preuzeli i pročistili negdašnju kafansku i tribinsku tradiciju, pružajući joj prekopotrebnu strukturu, ali i čuvajući onaj najvažniji element — neposrednost.

Zašto nam je potreban fizički susret sa piscem?

Može se postaviti sasvim legitimno, skeptično pitanje: ako već imamo napisana dela, objavljene knjige, pa čak i audio-zapise i video-intervjue na internetu, zašto bi čitalac putovao u drugi grad ili stajao u redu da bi prisustvovao književnom festivalu? Šta je to što se događa na festivalskoj sceni, a što se ne može konzumirati preko ekrana pametnog telefona?

Odgovor leži u samoj prirodi žive reči. Kada pisac naglas čita odlomak iz svog teksta, on mu daje novu dimenziju — boju svog glasa, tempo svog disanja, pauzu koja otkriva nesigurnost ili naglasak koji razotkriva skrivenu ironiju. Publika u tom trenutku ne prisustvuje samo interpretaciji; ona prisustvuje činu ponovnog rađanja teksta.

„Reč koja ostane samo na papiru jeste sačuvana reč, ali reč koja se izgovori pred živim čovekom, pod vedrim nebom ili u prepunoj sali, jeste reč koja pokreće narod. Bez tog odjeka u očima slušaoca, pisac je samo usamljeni pisar, a književnost mrtvo slovo na papiru.“
— Pera Todorović, iz zapisa o narodnoj reči i štampi (1893) ²

Osim toga, festivali vrše dragocenu demitologizaciju pisca. U građanskom društvu skloni smo da stvaraoce postavljamo na neprirodne pedestale ili da ih, sa druge strane, potpuno marginalizujemo kao nepotrebne osobenjake. Kada pisac sedi na sceni, odgovara na nezgodna pitanja voditelja ili čitalaca iz prvog reda, on gubi status nedodirljive figure. On postaje živ čovek koji razmišlja naglas, odgovara za svoje stavove i deli sopstvene sumnje sa zajednicom.

Demokratski potencijal festivalske agore

Na dobrim književnim festivalima nestaje klasna i statusna distanca. U istom redu u publici sede profesori univerziteta, srednjoškolci, penzioneri i radnici. Svi oni su tu sabrani oko jedne jedine stvari: priče. Priča je, još od pradavnih vremena oko plemenske vatre, bila osnovni kohezivni element ljudske zajednice. U tom smislu, festival je moderna plemenska vatra.

Kada pisac progovori o traumi, političkom pritisku, ljubavi, izgnanstvu ili usamljenosti, a publika klima glavom ili postavlja pitanja koja zadiru u suštinu, stvara se privremena, ali izuzetno moćna zajednica. To je zajednica mislećih pojedinaca, priplodna stanica za slobodnu građansku misao.

Opasnosti i izazovi: Festivale izjeda komercijalizacija, ali iskra otpora opstaje

Bilo bi krajnje naivno i ružičasto posmatrati sve književne festivale kroz prizmu čiste idealizacije. Kao novinar i društveni hroničar koji pažljivo posmatra stramputice naše kulture, moram ukazati i na drugu stranu medalje. Književni festivali nisu imuni na bolesti savremenog društva.

Danas se mnogi festivali suočavaju sa tri velika neprijatelja:

1. Birokratizacija i zavisnost od projektnog finansiranja: Kada festival postane sam sebi svrha, a organizatori se više bave popunjavanjem formulara za fondove nego odabirom relevantnih tema i pisaca, živa reč umire u papirnoj šumi.
2. Estradizacija i imperativ spektakla: U trci za medijskom pažnjom, pojedini festivali žrtvuju dubinu zarad zvučnih imena ili skandala. Pisac se tada pretvara u performera, a čitalac u publika koja traži zabavu, a ne smisao.
3. Komercijalni pritisak izdavačkih giganta: Opasnost da se festival pretvori u još jedan prošireni štand velikih izdavača gde se promovišu isključivo bestseleri, dok se autentični, buntovni i teški glasovi potiskuju na margine programa.

Uprkos ovim opasnostima, najbolji festivali u našem regionu uspeli su da sačuvaju svoj borbeni i slobodarski duh. Oni su postali mesta gde se susreću ne samo regionalni autori koji govore jezicima koji se razumeju bez prevodioca, već i mesta gde se spajaju različite generacije. Tu se stvara most između starih bardova književnosti i mladih, gnevnih glasova koji tek dolaze i traže svoje mesto pod suncem.

Budućnost žive reči: Dužnost građanskog društva

U vremenu u kome živimo — vremenu opšte otuđenosti, gde se intelekualna reč podcenjuje, a površnost slavi na svakom koraku — književni festivali nisu nikakav luksuz niti puk zabava za kulturne elite. Oni su nasušna potreba društva koje želi da ostane pismeno, misleće i slobodno.

Pera Todorović je pisao u „Malim novinama“ da novina koja ne brani malog čoveka i ne budi svest u narodu ne zaslužuje da bude odštampana. Slično se može reći i za književne festivale: festival koji ne provocira, koji ne spaja nespojivo, koji ne daje reč usamljenom i koji ne primorava čitaoca da se zamisli nad sopstvenim životom i društvom u kome živi — gubi svoj smisao.

Pisac i publika na festivalu sklapaju tihi pakt otpora protiv sveopšte praznine. Pisac prinosi svoju ranjivost i svoj trud, a publika svoje vreme, svoju pažnju i svoje kritičko rasuđivanje. U tom izuzetnom trenuku, u nekoj sali Dom kulture, na platou ispred biblioteke ili pod otvorenim nebom starog grada, rađa se reč koja ima snagu da menja svet — ili bar pojedinca koji tu reč sluša.

Čuvajmo ta mesta. Odlazimo na njih, polemišimo, kupujmo knjige directno od autora, postavljajmo teška pitanja i ne dozvolimo da živa reč utihne pred najezdom digitalnog mraka. Jer, dokle god ima mesta gde pisac i čitalac mogu da sednu jedan naspram drugog i pogledaju se u oči, dotle ima i nade za kulturu, slobodu i društvo.

Najčešća pitanja i odgovori